Бранич

116

„Б Р А Н И Ч"

га је и могао да измени други доциији формално-правни закон. Прописи поступка за судове у Срп. православ. цркви нису ни од какве решавајуће важности, не само зато што су то прописи које је издала Срп. православна црква у своме унутрашњем уређењу ради правилног функционисања својих органа—судова. те према томе не могу мењати позитивне одредбе државног закона, већ и зато што та надлежност црквених судова да суде о издржавању супруге и деце нијеникаква искључива материјална надлежност црквених судова, те да не би могли судити редовни грађански судови о том издржавању. И редовни грађански судови суде о издржавању жеие не само онда кад је брак разведен кривицом мужа и кад се право жене заснива на § 109. грађ. зак., већ.и онда кад је бракоразводна парница окончана, али је црквени суд пропустио да одлучи о издржавању за време парнице. И у овом последњем случају може судити грађански суд, баш по принципу да надлежност црквеног суда није искључива, већ само узгредна, т.ј. онај суд који суди о главној ствари (браку) може судити о и споредној (издржавању). Тако се имају разумети § 100. грађ. зак. и чл. 129. Устава Срп. прав. цркве. Надлежност пак редовних судова цени се по општим прописима о материјалној надлежности, т.ј. према вредности тужбеног захтева која се утврђује по начелима постављеним у § 53. грпп. Надлежност окружног суда из §. 46. тач. З.грпп. јесте искључива надлежност и она не обухвата чисто имовинско-правне захтеве за издржавање, те зато имовинско правни захтеви из односа између брачних другова спадају у надлежност редовних судова док захтеви за издржавање деце противу њихових родитеља спадају по § 264. ван. пост. у надлежност старатељског судије. При томе старатељски судија одлучује не само о висини тог издржавања, већ и о обавези родитеља или лица која су по одредбама грађанског законика дужни давати издржавање деци. Не може се узети да о тој обавези треба да суди претходно редован грађански суд или црквени суд срп. православне цркве, пошто § 264. ван. пост. није учинио зависном одлуку старатељског судије ни од какве појудицијалне одлуке редовног грађанског или црквеног суда, јер ово одлучивање о обавези и одлучивању спада у ванпарнични поступак. Зато, закључујући, налазимо да старатељски судија има без обзира да ли се између родитеља води бракоразводна парница, или постоји само раздвојен живот, да одлучи одмах о томе ко има да издржава малолетну децу, а ко да се стара о њиховом васпитању и нези, држећи се при томе начела постављених у грађанском законику. Није дужан да чека претходну одлуку црквеног суда о бракоразводној парници нити о издржавању деце, односно о обавези родитеља за ово, јер судија ће путоказ својој одлуци наћи само у § 264. ван. пост. и у прописима грађанског законика.