Бранич

154

„Б Р А н и ч:

у опште гоњење на неугодна пића, хнпнотисање, хлороформисање итд. Када се узме у обзир да телесно благостање може бити поремећено и психичким и физичким средствима, и непосредним телесним додиром и посредно, онда је јасно колики је обим овога кривичног дела. У свим тим случајевима телесни интегритет и здравље оштећеног остају неповређени, али је несумњиво повређено његово телесно благостање, односно проузроковано телесно нерасположење. Код оволиког обима и значаја злоставе изгледа на први поглед чудно да се напред истакнуто нитање може поставити. Питање се ипак поставило, и узрок томе као и узрок свих тешкоћа које из овога питања произилазе, долази отуда, што кривични законик злоставу као такву V опште изрично, као дело за себе, нигде не инкриминише. У кривичном законику реч злостава се помиње само на два места: у §-у 128. к. з. узгред када је реч о противстајању, и у §-у 294. к. з. где је реч о једној нарочитој врсти злоставе, злостави деце од стране оних којима су поверена. Најзад у §-у 185. к. з. стварно је реч о једној врсти злоставе, али се сам тај израз не употребљава. Ослањајући се на то, а имајући у виду свакако чињеницу да је српски кривични законик (гл. XIX §§ 173—179) и ако под општим насловом „О повреди тела" у сваком поједином пропису поред повреде тела спомињао и злоставу, по некад чак њу на првом месту, а осим тога у § 179. кз. имао и посебан пропис о њој — пракса је по ступању на снагу новог кривичног законика скоро једнодушно узела да се злостава не може казнити по прописима који говоре о повреди тела. За већину људи од праксе то је била полазна тачка коју су примали без дискусије, па одмах прелазили само на расправу даљег питања: да ли се злостава кажњава по ком другом пропису кривичног законика ван оних који говоре о кажњавању телесних повреда, или се уопште не кажњава, или се најзад кажњава али не као преступ, већ само као иступ. II. С обзиром на велики практични значај злоставе, пракса је у већини случајева стајала на гледишту да се злостава не може оставити некажњеном. Ипак постоји један извесан број случајева где су судови били супротног мишљења и доносили ослобађајуће пресуде и онда када је по нахођењу самога суда несумњиво било утврђено да злостава постоји. На пр. оштећеник је тучен, али повреде нису могле бити лекарски утврђене, било услед тога што су протеком времена ишчезле, било због тога што је и поред злоставе трагова на телу није остало. И поред утврђеног злостављања изрицана је ослобађајућа пресуда. То је значило да суд поред неисправног гледишта да се телесна повреда може доказати само лекарским утврђењем, стоји и на даљем погрешном гледишту, да када телесне повреде (у смислу нарушења интегритета тела) нема, макар да злостава постоји, не може бити ни казне, а то се своди у крајњој линији на мишљење да злостава у опште није кривично дело. О таквим пресудама писано је и у стручној штампи, Ј ) а наилазимо на њих и при читању дневних листова.

Ј ) Радован Милетић: „Из судске праксе"—„Правосуђе" 1934. стр. 383.