Бранич

ТРГОВАЧКИ ОБИЧАЈИ ПО ЗАКОНУ О РАДЊАМА 163

који су му у дозволи побројани, — а које би трговало са предметима који му нису у дозволи означени, али нису изузети од трговине на таквим местима — имало сматрати као прекорачитељ обима рада и казнити по § 398. 3. р., а лице, које тргује на несталним местима са предметима, са којима се уопште на таквим местима трговати не може, да се сматра, да не прекорачује обим рада, и да се блаже казни? Можда би неко приметио, да у претстављеном случају нема никакве недоследноАи, већ да је у § 182. 3. р., законодавац учинио само један изузетак од правила постављеног у § 398 3. р. на тај начин, што је трговину са предметима означеним у § 182. 3. р. угрозио са казном из § 397. 3. р. под претпоставком да дотични трговац који би трговао са тим забрањеним предметима већ има дозволу у смислу §§ 176. и 177. 3. р. у којој су дозволи означени предмети за трговину на несталним местима, па (законодавац) није нашао да би дотични продајући и предмете из § 182. 3. р. вршио неко прекорачење обима рада, већ обичан иступ који треба казнити по § 397. 3. р. Али шта, ако дотично лице не би уопште имало дозволу за трговину ни са оним предметима, који иису изузети од трговине на несталним местима? Знамо за правило § 398. 3. р. — да онај, ко би обављао радњу без овлашћења или дозволе, има да буде кажњен по том пропису. У напред постављеном примеру међутим, дотично лице, које би без икакве дозволе трговало са предметима из § 182 3. р. који су од трговине изузети на сталним местима, — неби се могло казнити по § 398. 3. р. већ по § 397. истог Закона, као што смо већ рекли, јер је у ставу 3 § 183 3. р., — пошто је претходно у ставу 1 побројано који су предмети изузети од трговине на несталним местима, — речено, да ће се иступи, противу наређења тога §-а казнити по § 397 3. р. а то значи, да се по овом последњем зак. пропису има казнити сваки ко тргује са предметима означеним у § 182. 3. р. па било да он има ма какву дозволу или овлашћење за трговину, на сталном или на несталном месту, а било опет да никакве дозволе нема. Ето, у томе ми мислимо да се налази та недоследност, јер, на крају крајева да је законодавац иступ из § 182. Зак. о радњама угрозио строжијом казном на пр. оном из § 399 3. р., ако га већ није хтео подвући под § 398 3. р., онда би ствар разумљива била. У Закону о радњама имамо и таквих прописа којима се или забрањује нешто чинити, или се изрично прописују односно наређују извесне дужности, односно чинидбе, а да при том противно поступање није угрожено никаквом казном. Примера ради наводимо случај код става 2 § 47. Зак. о радњама, који прописује, да се сви грађевински радови морају изводити под стварним и непосредним вођством овлашћеног градитеља или мајстора, а ни тим, нити којим другим Зак. прописом, не прописује казну за противно поступање. Исти случај је и са прописима § 48. 3. р. Исгина, у § 49 3. р. наређено је, да ближе одредбе о обиму и разграничењу грађевинских радњи, има да по саслушању коморе, пропише Министар трг. и индустрије у споразуму са Ми-