Бранич

176

.БРАНИЧ"

да траже наплату дуга из интабулисаних некретнина". Првостепену пресуду снаже и Апелациони и Касациони суд. Код горње пресуде занимљиво је да се суд код залоге у виду реума позива на §§ 841. и 318. г. з. Међутим, рекло би се, кад ;је у питању реум § 841. г. з. не може доћи у обзир. Поменути параграф гласи: „Други начин којим се дуг обезбеђава јесте залога, која се у томе састоји, кад дужник или покретну своју ■ствар заиста као залогу повериоцу преда, или своје непокретно добро уписати даде". Из овога се види, да залога на непокретном добру постоји баш онда, кад га дужник „прописаним путем за дуг потпише, или дуг на добро уписати даде". У нашем случају, пак, залога на непокретном добру настаје његовом предајом повериоцу с правом на искоришћавање и уживање до исплате дуга. Очигледно је да постоји разлика између начина конституисања права залоге на непокретном добру који прописује ■§ 841. г. з. и начина на који је до залоге на непокретности дошло у конкретном случају. Отуда и претпостављамо да је у овом случају неправилно позивање на § 841. г. з. Сем тога, код уговора о реуму не би било основано позивање ни на § 318. грађ. зак., што суд чини у овом случају. Ово претпостављамо отуда, што би се позивањем на поменути пропис, можда, хтело устврдити да § 318. г. з. предвиђа уговарање реума. На крају, у вези са овим последњим случајем о реуму, нагласили би да се првостепени суд само дотакао једног важног питања у вези са реумом. То је питање односа између реумоповерилаца с једне стране и интабулисаних поверилаца с друге стране, у погледу на наплату својих потраживања из уремљеног добра. За све случајеве цитиране из наше судске праксе, изузев једног можемо рећи да не расправљају директно питање реума. Код свих, не узимајући у обзир последњи случај, предмет расправљања јесте питање важности побочног уговора, уговореног са реумом. Из свих случајева види се, да је предмет уговора о реуму, као уговора о залози, непокретно добро, те да је само на основу њих немогуће закључити је ли уговарање реума допуштено у односу на покретне плодоносне ствари или не. Сем тога, решавање свију случајева, са једним изузетком, подведено је под § 843. г. з. за који смо казали да је општег карактера те нема специфичну важност за реум. Занимљиво је изнети еволуирање схватања § 843. г. з. од стране судова баш кад је у питању реум. Новембра 1872. год. Касациони суд (одлука оделења) каже: „Кад се земља узета у реум за новац дат на зајам дуже времена држи, сматра се да је било куповине и продаје, јер се пропис § 843. г. з., не односи на непокретности и земље". Међутим, марта 1909. године Касациони суд, опет у одлуци оделења, објашњава: „Наређења § 843. г. з., којим је забрањено да поверилац може по истеку рока залогу за себе задржати па да се чак о томе не може ни уговор закључити-, јавног је карактера и суд на њега мора по званичној дужности пазити". И, најзад, 1927. године Касациони суд снажи једну првостепену пресуду по којој, на основу § 843. г. з., неће важити уговор да повериоцу припадне земља дата у реум, ако му се дуг не врати, чиме је одступљено од ранијег мишљења, да