Бранич

ПРАВНА ПРИРОДА УГОВОРА О РЕУМУ

175

му је забрањен" — што не би, као што смо већ изложили, било тачно речено. Наведени случај реума по Имовинском закоиику за Црну Гору је последњи случај реума на који смо наишли у збиркама наше судске праксе. Али, пре него што би приступили излагању могућности, коју нам пружају досадашњи случајеви, за схватање правне природе уговора о реуму према нашој послератној јуриспруденцији, приказали би још један необјављени случај реума из судске праксе, који је мало компликованији али отуда и занимљивији. Тужилац наводи да је децембра 1923. год. дао зајам сада пок. X. од 40.000 динара с тим, да му тај новац врати до Митровдана 1924. године, без интереса. За сигурност исплате дуга дужник му је уступио у реум — државину и плодоуживање — све док му дуг не буде исплатио, своје имање тачно назначено у писмену, влашћу потврђеном. По овом писмену имање је уживао и држао све до 1926. год., када је дужник умро. По дужииковој смрти, његови братанци самовласно улазе у имање истискујући га из државине и уживања истог, зато моли суд, да му досуди повраћај имања на уживање све до исплате дуга, као и накнаду штете од самовласника за неуживање имања од 1926. године па све до извршности пресуде. Тужени, пак, кажу, ми своје право уживања на спорном имању изводимо, не као иаследници, већ из писмена о реуму, које нам је пок. X. издао октобра 1925., и које је писмено интабулисано за обезбеду дуга у 60.000 дин., те смо отуда и пречи у своме праву од тужиоца. На све ово тужилац одговара: писмено о интабулацији које подносе тужени нема важности за мене, а друго, уколико се у томе писмену уговара нека залога имања и берићета за интерес реум, тужени се њиме не могу користити, јер пок. X. није могао уступити оно што нема, а то је државину и уживање спорног имања, које, каже, ја уживам по ранијем писмену о реуму. ОваЈ занимљив случај суд је пресудио у корист тужиоца осуђујући тужене на повраћај односно уступање државине и уживања спорног имања тужиоцу, као и на накнаду штете, коју су му нанели одузимањем уремљеног добра. Првостепени суд налази да је поднетим писменом „тужилац доказао, да је своје потраживање од 40.000 дин., које је имао од пок. X. обезбедио залогом на његовом непокретном имању означеном у писмену на тај начин, што је поменуто имање узео у реум с правом на искоришћавање и уживање истог до исплате дуга — § 841. у вези § 318г. з. Суд је, каже се у пресуди, своју осуду тужених на накнаду штете основао на §§ 31. и 800. г. з. јер, пошто је доказано постојања уговора о реуму, и из њега факат државине и уживања, тиме је тужилац доказао и своје право на државину и уживање залоге, па како су га тужени самовласно лишили државине и причинили му тиме штету, то су дужни да му причињену штету накнаде. И на крају пресуде текстуелно стоји: „Суд је ценио навод тужених, да они држе поменуто имање на основу писмена издатог им од стране пок. X. за обезбеду дуга у 60.000 дин., за чије су се обезбеђење и интабулисали, па је нашао да је неумесан, јер је тужилац пре њих стекао залогу и државину, па је стога пречи и јачи у праву од тужених и исту није дужан напустити док му се дуг не исплати, а туженима не стоји ништа на путу