Бранич

174

„Б Р А Н И Ч*

„Уговор о интабулисању имања датог у реум дозвољен је", што је, верујемо, неисправно речено. Ово стога, што претпостављамо, да уз уговор о реуму, који овде стоји, не може постојати као побочни уговор, уговор о интабулисању имања датог у реум, јер писмено о уговарању реума није истовремено садржавало и уговор о интабулисању имања у питању, већ једино дужникову дозволу за интабулисање. Код овог случаја важно је напоменути чињеницу да је Касациони суд стао на гледиште, да се заложно право које реумоповерилац добија уговарањем реума може уписати у судске књиге, и на тај начин то своје право истаћи и према трећим особама. Случај реума у вези са Општим имовинским закоником за Црну Гору помињемо особито ради тога, што нам он показује како је питање реума било у извесној мери нејасно и самом издавачу судске праксе Ковачевићу. По томе случају тужиоци туже Х-а што је од У-а купио њихово имање, које је овоме било дато у реум, о чему постоји и влашћу потврђена исправа, те моле суд да им досуди спорно имање, обавезујући се да исплате дуг означен у исправи. У исправи је још било уговорено, не буде ли тужилац исплатио позајмљену суму, заложено имање остаје у својини позериоца. Првостепени суд одбија тужиоце али Апелациони суд такву пресуду ништи и између осталог у својим разлозима наводи: „По чл. 190 општег имовинског законика за Црну Гору, добро које је у подлог (реум) дано, не може никако постати власнина дужитеља (повериоца) само зато, што дужник није на рок дуг платио". Стога је својину на спорном имању досудио тужиоцима а Касациони суд је овакву апелациону пресуду оснажио. Ковачевић за овај случај каже: „По чл. 190 општег имовинског законика за Црну Гору уговор о реуму је забрањен". Овакзо мишљење нема основа баш у наведеном пропису. Овај члан у целости гласи: „Био рок намиру углављен још из почетка или касније, добро које је у подлог дано не може никако постати влаштина дужитељева само зато што дужник није дуга на рок платио. Баш и кад би тај увјет изречно углављен био, неће ништа вриједети, него ће се сматрати као да га није ни било". Ако се за тренутак сетимо садржаја § 843. нашег грађ. законика, онда ћемо видети да члан 190 општег имовинског законика одговара у овом смислу нашем § 843. г. Што значи, у конкретном случају погрешно је тврђење да је с обзиром на члаи 190 о. и. з. уговор о реуму забрањен. Напротив, неће важити гтбочни уговор, јер „добро, које је у подлог дано, не може никако постати влаштина дужитељева само зато што дужник није дуга на рок платио", из чега излази, да о забрани уговора о реуму по овом законском пропису не може бити речи. Ради бољег илустровања нашег мишљења о извесној нејасности у схватању реума код Ковачевића напомињемо, да је различито протумачио два истоветна случаја уговарања реума са побочним уговором, да уремљено добро припадне повериоцу, ако му дуг не буде исплаћен. Код првог случаја, на који је примењен § 843. г. з., он каже: „Уговор о реуму у коме је предвиђена купопродаја, ако се дуг не исплати, не важи", а за други случај, на који је примењен чл. 190 имовинског законика, за који смо навели да одговара § 843. г. з., он каже: „Уговор о реу-