Бранич

ПРАВНА ПРИРОДА УГОВОРА О РЕУМУ

173

пуномоћнику свога оца, дао на зајам 20.500 динара по облигацији својеручно иотиисаној и написаној 2. VIII. 1925. године, по којој је рок исплате био 27. VII. 1926. г., стим да, ако о року не плати дуг, буде дужан да му уступи непокретно спорно имање и тапију од истог. Рок је прошао а дуг му није враћен. Лице В., је умрло а његови синови неће да му издају тапију. Како су судови расправили овај случај нећемо наводити,. јер се из предњег чињеничног стања види, да овде нема уопште реума. Сам Ковачевић у наслову овог случаја каже: „Није уговор о реуму када се уговори зајам и у случају неисплате пренос својине на опредељеном непокретном добру". Заиста је чудновато да се код оваквог чињеничног стања реум уопште и помиње. Уговор о реуму је реалан уговор, те као што је познато нема уговора док се повериоцу не преда уремљено добро. Остаје нам да прегледамо још само трећи, последњи случај реума из судске праксе у вези са нашим грађанским закоником. И овај је случај, у главном, расправљен на основу § 843. г. з. .Јован подноси уговор, по коме му Милоје дугује двадесет хиљада динара од зајма а за сигурност исплате дужник је повериоцу дао своје непокретно имање у реум, док му се дуг не буде исплатио; сада за обезбеду дужне суме тражи интабулацију на исто дужниково имање, пошто је дужник у самом уговору дозволио интабулисање имања. Првостепени суд одбија молиоца од тражења интабулисања на уремљеном добру, јер налази да се из уговора не види, колико имање даје просечни приход, те је у немогућности, каже, да цени је ли овакав побочни уговор допуштен с обзиром на §§ 843. и 13. г. з. и § 284. к. з., на које по службеној дужности мора да пази, а по којим су прописима овакви уговори забрањени. У пресуђењу овог случаја Касациони суд се није сложио са мишљењем првостепеног суда, и ништећи пресуду, даје своје разлоге: првостепени суд је погрешио кад је повериоца одбио од тражења карактеришући овакав уговор „неморалним и забрањеним" у смислу §§ 843. и 13. г. з. у вези § 284. к. з. јер се прво, из уговора као јавне исправе види, да је сам дужник, у случају неисплате дужне суме, одобрио повериоцу интабулацију за обезбеду дужне суме и друго, јер је поверилац, користећи се правом по уговору, тражио интабулацију на дужниково имање, испуњујући потребне услове за то. По нахођењу Касационог суда овакав се уговор, у колико се односи на одредбу о интабулацији, не може сматрати неморалним и законом забрањеним, јер је њихово уговарање оставл^ено на вољу уговорачима — § 13. г. з.; тек ако би поверилац, што овде није случај, уремљено имање хтео себи задржати, односно тражио да се на истом убаштини, тек у том случају суд би имао да цени да ли је оваква одредба у уговору, сматрајући исту за побочни. уговор, законом дозвољена или не, у смислу § 843. грађ. зак.. Посматрајући разлоге и једног и другог од наведених судова, види се да је гледиште Касационог суда исправно, те да је неразумљиво да се првостепени суд код повериочевог тражења интабулације на дужниковом добру, које држи у реум, позива на § 843. г. з., који наводи и Ковачевић у самом почетку овог случаја. Сем тога Ковачевић овај случај карактерише речима: