Бранич

172

,Б Р А Н И Ч"

директно, оно није регулисано а ни судском праксом није расветљено. Заиста је готово тешко пронаћи случајеве реума у издањима судске праксе. Наишли смо на свега четири случаја реума у нашој поратној судској пракси и то у збиркама Србислава Ковачевића за 1927 и 1928 годину. Од њих свега три у вези са нашим грађанским закоником а четврти је случај по Општем имовинском законику за Црну Гору. Први случај реума судска пракса решава на основу §-а 843. г. з. Гласи од прилике овако: Тужиоци представљају да им је од предака остало спорно непокретно имање. Тужилац М. и отац осталих тужилаца узели су од Х-а 390 динара са обавезом да му дуг врате до 1. XI. 1908. г. а као гаранцију дали су му спорно непокретно имање, да га ужива и прибира приходе за интерес, што је утврђено поднетим писменом и признањем тужених. У томе писмену утврђен је и споредни уговор, да поверилац има права да задржи у својину спорно имање, ако му се дуг о року не врати. Тужиоци сматрајући овај уговор законом забрањеним, депонују дужну суму и траже повраћај својине на спорном имању. Расматрајући овај случај првостепени суд, пошто је претходно утврдио постојање свега напред изложеног, у образложењу своје пресуде, између осталог сматра: „да по § 843. г. з., као одредбом јавног карактера, немају никакве важности услови да поверитељу припадне земља, ако му се дуг не врати, као услови противни природи зајма и залоге, то ни тужени ни њихови претставници, доводећи своје право сопствености из овог писмена, не би могли постати сопственици спорног имања, јер се из писмена јасно види, да су тужилац и пок. У. дали туженоме спорну земљу као залогу за узети зајам под условом да поверитељ постане сопственик спорног имања, ако му се дуг на време не врати". Како су тужиоци положили у депозит дужну суму од 390 динара, тиме је по § 325. г. з. престала залога. Из овога се види, да је суд тужене осудио да тужиоцима поврате спорно непокретно имање. Овакву првостепену пресуду потврђују и виши судови. Из овог првог случаја судске праксе не можемо да закључима ништа о природи уговора о реуму. У тој смо немогућности прво због тога, што се овде не појављује чист уговор о реуму већ са једним побочним уговором, чију смо садржину изложили. Друго, због тога, што је у овом случају тежиште питања не у томе, је ли уговарање самог реума законом допуштено, већ је ли тај побочни уговор дозвољен или не, услед чега је судска пракса цео овај случај подвела под § 843. г. з., који је општег карактера. Најзад наводимо да Ковачевић овај случај попраћује следећим насловом: „Уговор о реуму, у коме је предвиђена купопродаја, ако се дуг не врати, не важи". Ово не би било тачно,. јер би исправније било рећи: неће важити побочни уговор, уз уговор о реуму, који предвиђа, у случају неисплате, припадање залоге повериоцу. Други случај, који је судска пракса расправљала, пружа нам још мање материјала за схватање природе уговора о реуму: Тужилац у тужби противу Р. и Ж. представља, да је лицу Р., као