Бранич

СУДСКА ПРАКСА

189

постојећу разлику међу њима,- нарочито имајући у виду широке потрошачке кругове, решио је, да се тужба као основана уважи и оспорени жиг, иако је исти иначе на основу одрицања престао да важи, сматра ништавним по § 64. Зак. о зашт. инд. својине, као да никад није ни био регистрован и да тужена фирма сноси све парничне трошкове. Касациони одбор, решавајући по овоме спору у другоме и последњем степену, стао је на супротно гледиште, налазећи, да је правна оцена Одбора за оспоравање погрешна, јер није било места решавању о поништају жига кога се његов сопственик још пре спорне расправе одрекао, пошто само право жига у моменту одлуке није ни постојало, те се је могао да расправи само захтев тужбе о накнади парничних трошкова, не упуштајући се у решавање по главном тужбеном захтеву, који се самим престанком права жига угасио. У решавању тужбеног захтева о накнади парничних трошкова, Касациони одбор такође се није сложио са одлуком прве инстанце о сличности жигова, јер није могао да стекне убеђење, да је слика лава, како је претстављена на пом. обележјима, подобна да код потрошача изазове пометњу у погледу порекла робе, јер је целокупан изглед жига тужене фирме према целокупном изгледу жигова друге парничне стране такав да обичан купац може и без нарочите пажње лако уочити разлику дотичних обележја, те према томе сматра да тужена фирма регистрацијом свога жига није изазвала тужбу, па не може бити ни осуђена да сноси парничне трошкове. (К. ж. — 2. од. 11. VI. 1936 год.). Када је у питању престанак једног права жига, није све једно по коме је законском основу ово право престало. По § 62. Закона о заштити индустријске својине, право жига у случају одрицања његовог власника престаје сутра дан по пријему преставке у Управи за заштиту индустријске својине о одрицању (ех пипс), док у случају спора, поништај права жига на основу § 64 Зозис. има повратно дејство (ех Шпс), тако да се сматра, да то право није никада ни постојало. Правне последице цитираних законских прописа у погледу трећих лица потпуно су различити. Престанак права жига због одрицања има карактер вољног напуштања таквог права од стране његовог власника, али се никако не може такав престанак тумачити као да право од тада није било ваљано и постојало као искључива привилегија његовог власника. Према томе, у оваквом случају, могао би власник таквог права индустријске својине, и по престанку његове важности, да у спору пред надлежним редовним судом тражи евентуално накнаду штете од онога лица, које му је причинило штету повредом права жига, у периоду његове важности. Међутим у случају поништаја жига по § 64. Зак. о зашт. инд. својине, сматра се право жига као ништавно, као да иикада није ни постојало, (поништај има ретроактивно дејство), те ранији власник не би могао више истицати никаква права у вези са истим, па ни за период времена у коме је заштита формално постојала и важила, јер се жиг ништи са повратним дејством. (У овоме смислу донео је решење и Одбор за оспоравање у спору за поништај модела бр. М. о. 4.-36., а нека законодавства страних земаља имају у томе погледу и изричне одредбе). Сматрамо стога да становиште Касационог одбора у поменутом спору није оправдано и да би право индустријске својине и после престанка његове важности одрицањем од стране власника, могло да се ретроактивно поништи у спору код Управе за заштиту индустријске својине, ако за то странка има интереса. Љуб. Мирковић, референт-правник Управе за инд. својину.. На основу § 59. чин. зак. не може се добити звање, које почиње са 4. гр. 2. ст. Указом Мин. финансија од 15. априла 1936. г. бр. 1023, а наоснову § 592.—3.. постављен је за вишег саветника Врховног државног правобраниоштва III. групе 2. степена Ј. В., адвокат из П. Против овог Указа Главна контрола је, под Бр. 57037-36., подигла тужбу Државном савету, из следећих разлога: „По § 59. чин. зак. од 1931. год. допуштен је пријем у државну службу из слободне професије само на звања, која почињу од III. положајне групе па на више — распоређена по § 346. ч.з.