Бранич

ПРАВО НА ТУЖБУитл.

227

којима муж, по § 766 гр. з., стиче право својине (готови новци и потраживања и друге заменљиве и потрошне ствари одн. потражизања таквих ствари), — муж је легитимисан и стварно, у горе реченом смислу, а не само формално, јер он са тим и таквим стварима може и располагати, а не само управљати. Поставља се пак несумњиво важно и интересантно питање: да ли би све овде наведене и сличне правне спорове могла водити и сама жена по одобрењу мужа? По нашем мишљењу, на ово би питање требало дати потврдан одговор. Осим тога, жена би могла сама бити тужилац или туженик и у оним споровима, који би се тицали питања о томе: да ли извесно добро припада жени уопште или по основу мираза. На пример, жена би била пасивно легитимисана као парнична странка по поднетој тужби, у којој би био истакнут захтев или тврђење, да означено право или правно добро није женина својина одн. да јој није дато у мираз, приликом њене удаје. То је што се тиче пасивне легитимације. А такође за подизање тужбе којом би се тражило призиање права на мираз, није активно легитимисан муж, већ само жена. Осим ако би, на пример, мираз био обећан мужу лично, од некога сродника жениног или од кога другог лица, па би о томе са њиме био закључен евентуално и посебан споразум (брачни уговор). Но, право на тужбу за тражење мираза према родитељима жениним и наследницима ових припада уопште само жени, те је, дакле, по таквим споровима јееино жена активно легитимисана. 22 Исто тако, жена би могла, самостално и у своје име, без икаквога садејства мужа, као „права парнична странка", водити све спорове (активне и пасивне), који би се односили на радњу, коју жена води по одобрењу мужа. По себи се пак разуме, да жена може сама водити спорове и са мужем, гбог једнога свог личног или имовинског права, према -мужу, те јој за такве спорове, ма какве природе они иначе били, није потребно ничије садејство, нити пак какво посебно судско одобрење. Ту, дакле, не би био потребан ни т.зв. старатељ одн. тутор асЗ ћос, као у случају сукоба интереса малолетне деце са интересима њихових родитеља, мада се удата жена као таква, по својој пословној, па, следствено томе, и парничној способности, уподобљава малолетницима. Све су ово закључци и мишљења, која се, тумачењем одговајућих одредаба нашега Грађ. законика, могу са сигурношћу извести и усвојити, мада о самоме праву на тужбу мужа или жене, у оваквим случајевима, у закону нема изричних одредаба. Међутим, у новијим грађ. законицима о томе постоје и специјална на-

22 ) В. о томе опширније у књизи: Ол Лазар Марковић, Породично право, •стр. 137 и след. — Реч је, дакле, овде само о праву на тужбу, а не о самоме праву на мираз као таквом. Иначе, за спорове који би се тииали права располагања са добрима жениним, миразним и параферналним, једино би — активно и пасивно — била легитимисана жена; те би муж, у сваком случају, такве спорове могао водити само по изричном одобрењу женином, т. ј. као њен уговорни пуномоћник, а не као законски заступник. Оне пак спорове, који би се тицали мужевљевога поава уживања жениног мираза (§ 766 гр. зак.), или његовог права управљања са жениним параферналним добрима (§ 771 гр. зак.), муж би могао водити и у своје лично име и без икаквог нарочитог одобрења жениног.