Бранич

230

„Б Р А Н И Ч"

значаја за правилно и тачно схватање и разумевање исте установе и т.зв. обавештење трећег лица о парници (§ 122 гр.п.п.), а нарочито пак установа мменовања правног претходника или ауктора (§ 123 гр.п.п.), у чију се ближу анализу, у вези са предметом ове наше расправе, овде не можемо упуштати 25 ). 3. — Један карочити случај формалне или техничке парничне легитимације тиче се парница, које воде поједина државна надлештва и установе, које немају карактер гшсебне правне личности. Наиме, и таква држазна надлештва одн. установе могу формално бити тужена и подизати тужбе, али она то стварно чине у име и за рачун државе, а не за себе, те је у таквим случајевима парничар сама држава, а не дотично надлештво. У овоме смислу, на пример, у судској пракси врло се често појављује као парнична сгранка Дирекција државних железница. Она води спорове у своје име, а за рачун државе, мада није правно лице, те нема ни способности да буде парнична сгранка, нити јој је та способност призната одредбама којега посебног закона, сходно § 102 гр.п.п. Сматра се, да овакав начин третирања пом. Дирекције као парничне странке налази ослонца и у пропису § 106 гр.п.п., по коме: све оно што закон наређује за парничне странке, вреди и за њихове законске заступнике, у колико законик о гр.п.п. не чини разлику у томе погледу, а никаква пак разлика о томе у пом. законику није предвиђека. Парнични положај Дирекције, као заступника државе, у процесном погледу идентичан је са положајем парничне странке. Она предузима парничне радње самостално, одлуке судске изричу се формално према њој, — али све те парничне радње и судске одлуке не производе своје дејство према Дирекцији, која није носилац спорних права и обавеза, већ према државу. Дирекција, дакле, води спорове, у таквим случајевима, у своје лично име, али о туђим, а не о својим сопственим правима и обавезама, које сама не може ни имати. Зато она и није стварно, већ само формално легитимисана за вођење оваквих спорова. Али, то питање ни у судској пракси још није коначнопречишћено, те судови не поступају једнообразно, мада за сада има више одлука, којима се пом. Дирекцији признаје страначка способност одн. парнична легитимација, под горе изложеним ограничењима 26 ). 4. — Сличан случај формалне парничне легитимације имамо и у споровима, у којима се као парнична странка појављује неко јавно трговачко друштво (трговачки ортаклук). Наиме, та су друштва, као таква, овлашћена за вођење свију спорова, који се 25 ) В. о свему томе опширније у цит. делу Вг. Нојмана, књ. I, стр. 279 и след. 26 ) В. у томе смислу закључак II већа Касац. суда у Београду од 13 марта 1939 год. Рек. бр. 8, у саопштењу г. Јована Д. Смиљанића, Правни живот, свеска за јули 1936, бр. 13—14; затим, закључак Касац. суда Рек. бр. 76/36, приказан од г. Иг. Бор. Д. Пешровића, Архив, свеска за јули 1936. — Ови се закључци, поред наведених законских прописа, заснивају, по нахођењу Касац. суда, на § 128 гр. п. п. у вези чл. 8 Уводног закона за гр. п. п., и на § 10 зак. о држ. правобраниоштву. По овоме пак последњем зак. пропису, она државна надлештва, где постоје шефови правних отсека и правни референти, ови могу државу заступати у споровима који долазе у надлежност среских судова, а иначе државу заступа Државни правобранилац. Из ових одлука се види и то, да се парн. легитимација често меша са парн. способношћу.