Бранич

240

„БРАНИЧ"

нога од супарничара, а тај је суд и стварно надлежан за све супарничаре, или се та надлежност по § 101. гр. п. п. може уговорити. Кад се тужбени захтеви у случају материјалног супарничарства заснивају на истом чињеничном и правном основу § 112. тач. 1. гр. п. п. надлежност суда одређује се по збиру свих тужбених захтева; а ако се једном тужбом утужи више захтева или обавезе исте врсте § 112. тач. 2. гр. п. п. надлежност се одређује према вредности појединог захтева — § 50. гр. п. п. За супарничарство у формалном смислу тражи се стварна и месна надлежност за свакога супарничара појединачно и скупно, као и могућност исте врсте поступка за све супарничаре §§ 322. и 57. гр. п. п. На основу саме тужбе мора се оценити да ли супарничарство постоји или не. Па ако супарничарство не постоји и истоме нема места тужба се неће одбацити, већ се гледа, да ли се недостатак може отклонити и поступа се по §§ 183. и 184. гр. п. п. Но ако су недостатци такве природе да се не могу отклонити тужба се одбацује, а ако има супарничара за које се недостатак може отклонити, онда се он отклања и поступак наставља само према њима.

СУДСКА ПРАКСА Из праксе Касационог суда у Новом Саду Г. Бранко Јевремовић, апел. судија из Новог Сада доставио нам Је следеће одлуке. Молба за допунску пресуду призивног суда мора се поднети призивном суду а не преко парничног суда првог степена. (Бр. Рек. 87/1937. од 11. фебруара 1938. г. у Н. Саду). У парници Б. Р. из Н, С. противу У. О. Т. и Ш. О. Апелациони суд у Н. Саду донео је поводом призива тужиоца пресуду Бр. Пл. 135/1935. од 23. окт. 1936. г. којом призив тужитеља делимично уважава, побијану пресуду делимично преиначује и т. д. За овим је тужена У. О. Т. иоднела молбу Апелационом суду која је у истом примљена 25. новембра 1936. г. а првостепеном суду стигла 5. децембра 1936. г. молећи допунску пресуду за трошкове, који јој нису у пом. пресуди досуђени. По овоме је Апелациони суд донео закључак под бр. Пл. 135./1935. од 6. фебруара 1937. г.. којим је молбу за допуну пресуде одбацио, налазећи да је иста поднета након рока од осам дана, пошто је тужена У. О. Т. примила пресуду 18. новембра 1936. г. а молба примљена у првостепеном суду 5. децембра 1936. г. Ну по рекурсу тужене У. О. Т. Оделење Б. Београдског Касационог суда донело је овај закључак: „Касациони суд у Н. Саду рекурс уважава закључак Апелационог суда укида и ствар враћа Апелационом суду, да молбу мериторно реши" а са доле наведених разлога. Рекурс је основан. Не стоји да се молба за допуну пресуде мора поднети парничном суду првог степена јер то не нормира установа § 519. гр.п.п., већ се има урокуодб дана по уручењу пресуде поднети оном парничном суду, који је изрекао пресуду чија се надопуна тражи. Пошто је тужена првог реда тражила надопуну цитиране пресуде Апелационог суда, то је молба поднета Апелационом суду 7-ми дан од уручења пресуде, дакле благовремено, па стога мора Апелац. суд исту у мериторно расматрање узети, и даље по закону поступити.