Бранич

254

,Б Р А Н И Ч

предлогу расправљало у вези са главном ствари и пошто је донета одлука којом се овај предлог одбија то је исту у смислу § 365. ал. 1. гр. п. п.^ ваљало унети у одлуку о главној ствари, како је у диспозитиву учињено". По призиву тужиоца, Апелациони суд у Скопљу закључком од 22. марта 1937. год. Пл. 1911 укинуо је пресуду Окружног суда, са разлога: „Неосновано је разлагање првога суда којим је одбијен предлог тужиоца о преиначењу тужбе — а ово са разлога: По § 330./1 гр. п. п. тужилац је властан да преиначи тужбу све док парница не почне тећи. По § 327. гр. п. п. парница тече од момента доставе тужбе туженику на одговор. Приговори противу платног налога, које су туженици поднели, као што је овде случај, по својој садржини приближује се одговору на тужбу и правном леку, али по својој суштини нису ни једно ни друго те као такви, пошто нису исто што и одговор на тужбу, по нахођењу овога суда, ни сметња да тужилац, сходно §§ 330/1 и 327. гр. п. п. тужбу преиначи, без обзира на то, да ли туженик пристаје или се преиначењу противи. Према томе, погрешио је први суд што је предлог тужиоца о преиначењу тужбе одбио, већ је био дужан, да у смислу §§ 647. и 648. гр. п. п. одреди редован поступак у колико је тужба уредна. У противном да поступи по §§ 175., 178. и 346. гр. п. п. и позове тужиоца да преиначену тужбу допуни и даље по закону поступи". По ревизији тужиоца и туженика, Касациони суд у Београду закључком од 12. новембра 1937. год. Рек. 385 потврдио је закључак Апелационог суда, са разлога: „Навод рекурса тужиочевог да је погрешио призивни суд у 1 делусвога закључка што пресуду призивног суда није као ништавну укинуо, како у томе што први суд питање о допуштености преиначења тужбе није расправио посебним закључком већ пресудом и у томе што по предлогу тужилачке стране није донела делимичну пресуду према туженом С. постоји ништавост из §§ 571. и 565. гр. п. п. неоснован је, јер правилно призивни суд налази да ови наводи тужиочеви не чине ништавост из § 571. гр. п. п. у коме су разлози ништавости побројани, а где наведени разлози које тужилац истиче несу предвиђени. Стога Касациони суд није уважио рекурс тужиочев. Узимајући у оцену рекурсне наводе тужеиика, Касациони суд је на>шао: Туженик у ревизији наводи да је призивни суд погрешно расправио. питање о допуштености преиначења тужбе, налазећи да приговор против главног налаза није исто што и одговор на тужбу, те да је стога у смислу § 330. од I гр. п. п. допуштено преиначење тужбе и без пристанка тужене стране. Сматра да је овакво резоновање призивног суда погрешно стога што је приговор против платног налога индентичан одговору на тужбу, те да после подношења приговора не може бити преиначења тужбе без пристанка тужене стране, а сем тога налази да је одлука призивног суда противна и пропису § 654. гр. п. н. по коме код меничног платног налога нема места примени § 647. од. II и III гр. п. п. Ценећи изнете наводе рекурса Касациони суд налази да су исти неосновани, јер правилно призивни суд налази да приговор на платни налог није исто што и одговор на тужбу у редовном поступку, пошто се и у случају кад приговор на платни налог постоји, ако платни налог буде укинут и наступи случај из § 648. гр. п. п. по тужби одређује прво рочиште у смислу § 334. гр. п. п. и тужени позива да донесе одговор на тужбу, што значи да приговор против платног налога и одговор на тужбу нису идентични. Исто тако не стоји навод ревизије да је одлука призивног суда у противности са прописом § 654, гр. п. п. јер овај законски пропис код ме»ничног налога не искључује примену § 648. гр. п. п.". Јован Д. Смиљанић, секретар Касац. суда