Бранич

СУДСКА ПРАКСА

257

еином пошто није испунио обавезе примљене по тестаменту, па према томе да ни тужилачка страна није стекла права да се наплаћује за своје потраживање из наслеђене имовине — § 29. грађ. зак., а нарочито не може се наплатити пре исплате легата, који је М. Ђ. дужан да исплати по решењу о наслеђу. Према овоме суд налази да тужилачка страна није преча у праву наплате од тужене стране, па се стога има одбити од тражења...." По изјављеном призиву тужнлачке стране Апелациони суд у Београду као призивни суд пресудом својом Пл.618 од 13. септембра 1937. год. потводио је побијану првостепену пресуду и призив тужиоца није уважио са разлога: „Призивни разлог, да се суд погрешно позива на прописе §§ 116.—126. неспор. правила, — неоснован је, јер се ти прописи у ствари оснивају на прописима материјалног права. По пропису § 490. г. з. наследници наслеђују само ону имовину односно заоставштину, која остане по исплати дугова умрлог, а по § 471. г.з. наследник је дужан да из таквог наслеђеног имања изда легат односно да изврши вољу завештаоца. Из ових прописа јасно произилази, да су само позериоци оставиоца пречи у наплати из заоставштине од легатара, а легатари су пречи у наплати из те заоставштине од повериоца наследникових без обзира на то, да ли су повериоци обезбеђени или не. Исто тако и призивни разлог, да су права легатара иста као и праза обичног повериоца наследниковог не стоји. Разлика између наследниковог повериоца и легатара постоји. Наследник и ако је у обавези према легатару, у ствари извршује само последњу вољу оставиоца. За тумачење тестамента односно и одредаба о легатима меродавна је воља тестатора. Из прописа, пак, који говоре о садржају, смислу и тумачењу тестамента види се, да се законодавац нарочито стара о тој последњој вољи односно да тестамеит буде извршен онако како је завешталац хтео. У конкретном случају, из садржине тестамента приложеног у тужби, види се да је завешталац С. нарочито истакао да легати у питању имају да падну на терет наслеђеног имања. Гледиште првог суда да се после исплате дугова завештаоца имају издвојити легати пре обезбеђених поверилаца наследникових, потврђује се поред наведеног, и прописом § 470. г. з„ по коме у случају када завешталац остави легат санаследнику, наследник добија преко свога наследног дела и завештани легат. Према овоме пропису мора се прво издвојити легат, који има да припадне једном санаследнику, па се тек онда одређивати наследни делови с обзиром на број санаследника. Исто тако, неосновано је и резоновање призиваоца, да је због природе обавезе која се саетоји из давања одређене суме новаца легатару М. Р., пречи у праву наплате тужилац, јер је реч о већ приспелим ратама и будућим ратама које имају да падну на терет наслеђеног имања." По изјављеној ревизији тужиоца Касациони суд пресудом својом Рев-2179/37.—1 од 28. фебруара 1938. год. уважавајући ревизију тужиоца, преиначио је призивну пресуду нашавши да је тужилац И. Н. као интабулисани поверилац тестаменталног наследника М. Ђ., пречи у праву наплате из спорног депозита од легатара тужене М. Р, са раалога: „Тужилац у своме ревизијском писмену наводи, да је пресуда призивнога суда заснована на погрешној правној оцени у томе, што су како први тако и призивни суд погрешно стали на гледиште, да су за оцену овог правног случаја меродавии и од важности чл. 116.—126. неспор. правила као формалног права у вези са прописима §§ 34., 52., 394., 470„ 471. и 490. грађ. зак., а који прописи немају никакве везе са спорним питањем — пречим правом наплате из депозита. Ценећи овај ревизијски навод Касациони суд налази, да је исти основан са разлога: што су како први тако и призимш суд погрешили, када су^ нашли, да у конкретном случају није од важности првенство стеченог обезбеђења, већ да је од утицаја питање, ко се има сматрати за дужника тужилачке а ко тужене стране, као и то, из каквих правних основа потичу ова потраживања. Међутим, по оцени Касационог суда за расправу овог правног случаја ОД првобитне важности је карактер и правна природа легата, као основа потраживања тужене стране.