Бранич

258

„Б Р А Н И Ч"

По прописима материјалног закона легатар из легата непосредно не стиче никакво стварно право, већ само тражбено право, према наследнику, на основу кога може да тражи да му се преда легатом завештана ствар § 471. грађ. зак. Према овоме погрешно је налажење призивног суда, да легатари за своје легате имају право првенства према повериоцима наследника. Ово првенство они, као и покојникови повериоци, имају само кад се у смислу т. 7. чл. 53. неспорних прав. добије одвајање добара (сепарацио бонорум) пре него што је наследнику предата заоставштина. Како ово одвајање није тражено, то тужена, као легатарка, не може истицати неко своје право првенства према тужиоцу као хипотекарном повериоцу наследниковом. Јер, када је потраживање из легата тражбено право, онда оно као такво без изричног законског прописа не може имати ма какву привилегију према осталим повериоцима наследниковим, па је и за питање права првенства наплате од важности ранг стечене залоге. Та привилегија првенственог измирења не може се извести ни из одредаба чл. 116. —126. неспорних правила. Ови прописи, као одредбе формалног права, не конституишу никакву привилегију у корист легатара или којих других поверилаца заоставштине на заоставштини предатој наследнику, већ само прописују поступак суда при предаји заоставштине наследнику. Истина у чл. 116. несп. правила прописано је, да ће се наследнику предати заоставштина кад поднесе уверење, „да је према околностима потпуно испунио све обавезе, које су му законом или завештањем умрлог наложене". Али та одредба не значи да наследник тек од тог момента постаје сопственик заоставштине пошто по § 394. грађ. зак. на наследника прелази заоставштина покојникова смрћу оставиоца, како њена актива тако и пасива. У осталом, ако би се овој одредби и дао онај значај, који јој придају првостепени и призивни суд, ипак они се не би могли применити на тужену као легатарку, јер чл. 122. несп. правила прописује, да се наследнику не може предати заоставштина пре него што легатари не буду извештени о легату, дакле не тражи се извршење легата, па да би се заоставштина предала наследнику. Најазад то се првенство не може извести ни из §§ 470., 471. и 490. грађ. зак., јер ниједан од ових законских прописа не говори о том првенству, нити се њима конституише ма каква привилегија у корист легатара. Одредба пак § 490. грађ. зак. и не односи се на легатара већ само на повериоце оставиочеве у које не долазе легатари. С обзиром на напред наведено без утицаја је и образложење призивног суда о правној природи права легатара и права обичног повериоца наследника, као и наведена околност, да према вољи оставиоца легати у питању имају да падну на терет наслеђеног имања, пошто је у ствари ово обавеза тражбеног карактера. Па како је према горе наведеном утврђено, да је потраживање тужене стране по легату само тражбено право према наследнику, и да као такво нема никакве бенефиције нити ма какве привилегије у односу према осталим повериоцима наследниковим, то за расправу пречег права наплате из депозита у питању има првенствено право наплате тужилац као раније обезбеђени поверилац — § 330. грађ. зак., пошто је његово потраживање обезбеђено прибелешком И.Бр. 863/32., докле је интабулација тужене под И.Бр. 2540/32. стављена доцније. С тога је Касациони суд а на основу § 604. гр. п. п. уважавајући ревизију тужиоца као основану, одлучио као у диспозитиву. Радмила Ј. МаринновиЋ, секретар при Касационом суду у Београду Примена закона у пракси наших судова. Има судија који не дозвољавају адвокатском приправнику да на расправи по грађанским споровима замењује адвоката код кога је на вежби без посебног пуномоћија, којим адвокат овлашћује адвокатског приправника да га у дотичном спору заступа. Легитимација Адвокатске Коморе, којом адвокатски приправник доказује да је на вежби код адвоката за кога се јавља у спору, по мишљењу тих судија, није довољна. Конкретно постављено питање изгледало би овако: