Бранич

266

„Б Р А Н И Ч"

цуској стекла већ дуже завичајно право. Немачка Социологија произлази историјски и геополитички нарочито из односа с једне стране са идеалистичком философском традицијом а с друге стране са науком западноевронске цивилизације. Немачки покушаји појављују се у тако много облика и противречно као и сама немачка душа у својој трагичној проблематици. Тако је н. пр. Наука о друштву за Вилхелма Јерузалема и Вилхелма Вунта „Философија људског друштва". Алфред Фиркант тражи у смислу Хусерлове феноменолошке школе последња априорна чињенична стања „прафеномена" социјалног живота. „Разумљива социологија" Макса Вебера хоће наговештајем да разуме социјално делање. Паул Барт изједначује Историју философије са Социологијом. Макс Шелер поставља једну „Социологију знања". Арон расправља у три опширна поглавља „Систематску социологију", „Историјску социологију" и у трећем најопсежнијем „Социологију Макса Вебера", кога он сматра за највећег немачког социолога и истинског синтетичара. Он за њега изрично каже „да се његово дело намеће као узор историјске и систематске Социологије одједном". Ова оцена би се могла и оспорити баш према писању немачких критичара о Максу Веберу. Јер и у животном делу Макса Вебера наилазимо на нагомилавање из економских, правних и богословских наука. Његово дело је један труп без главе, али ипак његов дубоки скептицизам даје његовој моралној величини једну трагичну примесу. Задатак, вредност и границе Ароновог дела опредељују се таквом поделом и смештањем једне обимне литературе на релативно узан простор. Критичко продубљавање морало је стога да уступи место једном претежно дескриптивном излагању. Недостаје између осталог оцена Социологије од Макса Шелера, Фрајера, Сандера, идеја Шпенглера и Фробенијуса, као и критичко излагање марксистичке Социологије. Писац то зна и сам признаје у своме делу. Аронова књига се завршава са списком од седамдесет главних дела, којима се служио, и може да буде драгоцен потсетник како за француског тако и немачког читаоца. Милорал Аншоновић, адвокат.

НБКРОЛОГ Др. Рудолф Штамлер. — Оснивач модерне аравне филозофије Крајем прошлог месеца умро је у Вернигероде у Немачкој у 82 години велики правни философ и тајни правни саветник др. Рудолф Штамлер, професор права на Берлинском универзитету, оснивач немачке идеалистичке правне философије и модерне правне философије уопште. Рођен у Хесену 19 фебруара 1856, после одлично свршених правних наука постао је доцент за Римско право на Лајпцишком универзитету, потом изванредан професор за Грађанско право на универзитету у Гетингену, три године доцније редован професор у Халу, где је плодно делао три деценије и одакле је због својих великих научних заслуга 1916 год. позван као редован професор на универзитет у Берлину. У модерној философији о држави и правној философији, идеја о идентичности државе и права, може се рећи, постали су заједничко добро У времену цветања државнофилософског историзма с једне стране и најбезживотнијег правног позитивизма с друге стране, Рудолф Штамлер је извршио одлучан преокрет у правном мишљењу — ослањајући се на Канта — први пут у готово револуционарној противности опште прихваћеним теоријама о праву као продукту државног организма, признао је и претставио право као претноставку држави. Келзеново методолошко излучивање и пречишћавање правне теорије нашла је у Штамлеру најзначајнијег претечу. Пошто је правно искуство од самог почетка ослободио окова историско-социолошког начина схватања, усудио се овај велики немачки мислилац и правник, коме су и као наставнику били досуђени сјајни успеси, да учини одлучан корак из основа новом постављању проблема државе.