Бранич

288

„Б Р А Н И Ч"

ликовати „и з д а в а њ е" о д „д о с т а в љ а њ а". Но ово разликовање није потребно, да би одговорили на питање постављено у наслову. Узмимо, да је законодавац термином издати у 1. ст. од. III § 388. кп. нормирао „достављање" пресуде државном тужиоцу. Према томе тај став значи да се осуђујуће пресуде достављају државном тужиоцу назахтевање његово. Достављање се врши а) у циљу саопштења — када пресуда није објављена у присуству дотичног процесног субјекта и б) у циљу да заинтересовани субјект, коме је иначе пресуда објављивањем саопштења, добије оверени препис те пресуде. У овом другом случају достављање има секундарни карактер уз саопштење пресуде као главну процесну радњу. Издавање — достављање — овереног преписа пресуде у смислу § 388. од. III, ст. 1. м о ж е се схватити као метод с а о п ш т ењ а пресуде а таквим саопштењем постиже се и други циљ достављања — снабдевање заинтересовног субјекта овереним преписом — или пак само као начин да се заинтересовани субјект, коме је иначе пресуда објављивањем саопштена, добије оверени препис. Прво значење било би шире — друго уже. Ако термин „издати" у 1. ст. од. III § 388. кп. има наведено шире значење, онда се у смислу овога прописа неће достављањем саопштавати државном тужиоцу пресуде ако он то не захтева или ако није захтевао. Напротив, ако се том термину да у ж е значење, онда се у смислу поменутог прописа, државном тужиоцу на његов захтев достављају у овереном препису пресуде, које су му инач^ објављивањем саопштене. Изгледа нам јасно да се законо давац одлучио за последње уже схватање. Тако мислимо из следећих разлога: а) Законодавац употребљава термин „издати" у §§ 79. и 80 кп. и ту очигледно јасно изражава, да „издавање" сматра као секундарну радњу уз саопштење пресуде. Дакле издаје се пресуда, која је иначе уредно саопштена. б) У ст. 1. од. III § 388. кп. стоји да се пресуда издаје на захтевање државном тужиоцу. Али она се, исто тако н а захтевање, доставља и окривљеном. Ако се услед израза „н а з а х т е в а њ е" мисли, да се без овога захтевања неће доставити ни она пресуда која није саопштена државном тужиоцу, онда би се из истог разлога могло закључити, да се ни окривљеном неће достављањем саопштавати пресуда која му, из ма којих разлога, није саопштена објављивањем, а он то достављањем не захтева. Овакво тумачење би одвело до грубих повреда права на штету окривљенога. То сигурно законодавац није хтео а срећом ни у пракси то ником не пада на памет. Дакле очегледно ст. 1. од. III § 388. не значи, да се пресуде достављањем саопштавају државном тужиоцу на његов захтев, већ да се, поред саопштења пресуде, издаје државном тужиоцу оверени препис исте — на његов захтев. " в) Пресуду ће судија издати у овереном препису на захтевање". Закон не каже с а м о на захтевање, нити употребљава неки други израз, који би означавао директну или индиректну забрану достављања пресуде, ако.то државни тужилац не захтева. Дакле,