Бранич

290

„Б Р А Н И Ч*

државном тужиоцу на његов захтев, не означујућн врсту пресуде, — други став говори о апсолуторним пресудама и нормира, да се ове пресуде достављају државном тужиоцу и без његовог захтева ако он, односно вршилац дужности државног тужиоца, није^ био на претресу. Да ли би се рег аг&итепШт а соп1гапо могло закључити, да закон тиме што наређује достављање апсолуторних пресуда и без захтева тужиоца, индиректно забрањује да се осуђујуће пресуде, без захтева достављају државном тужиоцу. Закључак конверзијом рег аг§итеп!ит а соп1гапо допуштен је._ ако су по природи ствари могуће само две истине од којих једна. другу искључује, по оном познатом облику логичкога мишљења: или је А. или је нон — А; ако је А. није нон — А. Ако је закон наредио да се апсолуторне пресуде достављају државном тужиоцу без његовог захтева, не значи да се осуђујуће пресуде неће достављати без његовог захтева у случајевима, када та пресуда није иначе саопштена. Видели смо какво значење може да има термин „достављање". Видели смо да достављање може да буде вршено у циљу саопштења и као секундарна радња уз саопштење пресуде. Из истих оних разлога, који су наведени код тумачења првога става од. III § 388., и овде се термин „достављање" мора узети у ужем смислу. 'Гако узет он значи да се државном тужиоцу и без његовог захтева достављају апсолуторке пресуде у овереном препису и то, поред уредног саопштења такве пресуде. Законодавац је хтео, да, поред уредног саопштења пресуде, државни тужилац добије примерак пресуде за своју архиву. Са разлогом се може поставити питање, зашто би законодавац тако нешто наређива№ само у погледу апсолуторних пресуда. Зар је важније да државни тужилац у својој архиви има апсолуторне него осуђујуће пресуде? Претпоставимо, да је законодавац хотимично или омашком са разлогом или без разлога пропустио да нареди да се осуђујуће пресуде такође, и без захтева, достављају државном тужиоцу за њехову архиву, узимао да је у првом ставу од. III § 388.. забранио да се ове прсуде без захтева достављају — из тога се. ипак не може закључити да је он тиме забранио достављање осуђујућих пресуда, без захтева државног тужиоца, ако би се. тим начином пресуда имала саопштити државном тужиоцу. Наиротив, може се поуздано узети да тако нешто законодавац није хтео. На основу анализе став првог од. III § 388., на основу његовог тумачења, које задовољава услове граматичког, логичког,. систематског и рационално тумачење закона, закључили смо да први став не значи забрану или ограничења саопштења достављањем пресуде, већ да само нормира достављање као секундарну радњу уз саопштење пресуде. Пропис другог става истог одељка и параграфа је — и граматички и логички — наставак мисли изражене у првом ставу. Док први став нормира достављање пресуде државном тужиоцу само по његовом захтеву, (видели смо да то не значи достављање ради саопштења), други став нормира достављање апсолуторне пресуде и без захтева. Ни први ни други став ни једном речју не одређују да ће се пресуде, — било апсолуторне било кондемнаторне — саопштавати државном.