Бранич

СУДСКА ПРАКСА

315

јануара 1937. год. види да тужени Д. осим поменутог имања, нема још 5 дана орања земље, ни кућу са окућницом до једног дана орања, колико је по § 471. грсп. потребно да би остало имање могао отуђити, то је суд на основу пом. зак. прописа донео пресуду као у диспозитиву". По призиву тужилачке стране, Апелациони суд у Београду пресудом од 11. јуна 1938. год. Пл. 578, потврдио је пресуду Окружног суда са разлога: „Не стоји призивни навод, да је тужилац доказао своје тужбено тражење самим тим, што је он предложио као доказ саслушање странака, а тужени није дошао на рочиште, те да је суд био дужан да удовољи његовом — тужиочевом тражењу. Овај навод не стоји зато, што за доказ свога тужбеног тражења тужилац није предложио само саслушање странака под заклетвом, већ и писмене исправе, које је у тужби навео као доказ, али их није поднео, како уз тужбу, тако ни на првом рочишту, што је био дужан учинити према § 370. грпп. Како би суд о тим доказима могао дати своју оцену — § 371. пом. пост., па према томе и донети одлуку. Према таквом стању ствари, тужилац према §§ 323. и 226. грађ. зак. није доказао своје право власништва на спорном замљишту, које је уписано у поседовни лист на име туженика, те је у овом случају без важности истицање призиваоца, да је он доказао своје тужбено тражење самим тим што туженик на рочиште није дошао". По ревизији тужилачке стране, Касациони суд у Београду пресудом од 23. марта 1938. год. Рев. 1991/37., преиначио је пресуду Апелационог суда и тужиоцу признао право власништва на непокретном имању које је уписано у поседовни лист, са разлога: „Да стоји навод улагача ревизије да је побијаном пресудом повређен пропис § 492. грпп., као и да је неумесно и незаконито налажење призивног суда да је тужилац био дужан да поднесе писмене доказе, које је, поред саслушања странака, у тужби обећао, а није их поднео и да због тога нема права да тражи доношење пресуде због изостанка. Горње налажење призивног суда погрешно је стога што се по § 492. грпп., у случају да тужилац или тужени изостану са првог рочишта, имају сматрати за истините они чињенични наводи дошавше странке, који се односе на предмет правног спора, у колико ти наводи нису оповргнути доказима који су већ пред судом, или чињеницама које су суду опште познате и по предлогу дошавше странке, на тој подлози има се о тужбеном тражењу донети пресуда због изостанка. Значи дакле да према напред изложеном чињенични наводи дошавше странке не морају бити поткрепљени доказима поднетим од те странке да би се сматрали за утврђене, већ не смеју бити оповргнути доказима који су већ пред судом или чињеницама које су суду опште познате. Па када ни први ни призивни суд нису узели да су чињенични наводи тужилачке стране оповргнути неким доказима или ноторним чињеницама § 365. грпп., онда се, кад тужени није дошао на прво рочиште, а тужилац је тражио да се донесе пресуда због изостанка, имају сматрати за утврђене чињенични наводи тужилачке стране, одн. има се узети да је тужилац доказао своје тужбене наводе: да он држи и ужива више од 24 године као наслеђе од својих предака некретнину описану у диспозитиву ове пресуде, да је ово имање његова својина по основу наслеђа од његовог стрица, који је одговарао за убиство стрица туженика Д., да је то имање било изложено јавној продаји пре Балканског рата, да га је купио његов — тужиочев отац и да се исто од тада стално налази у државини његовој — тужиочевој — и његових предака, и без обзира на то што тужилац није поднео писмене доказе о томе, ма да их је обећао, има се узети да је он доказао пуноважан основ и законски начин прибављања својине спорног имања — §§ 218., 219., 225. и 226. грађ. зак." Јован Д. Смиљанић, секретар Касационог суда у Београду