Бранич

274

„Б Р А Н И Ч"

Кад само помислимо на тврдокорност, с којом се један дио чланова опире стабилизирању мировинских фондова! Управо је непојмљиво, како се у данашње доба, које је карактеризирано с оциалношћу, смије и може показивати толика себичност и помањкање социалне свијести! Ја сам имао више пута прилике да овим негативним својствима нашега сталежа супроставим дивне примјере социалног осјећања и солидарности код радника, сељака и других сталежа. Говорећи о себи не смијемо заборавити оне своје не баш малобројне другове, који су били у могућности да нам и изван нашега сталежа помогну, а нијесу то учинили. Мислим ту понајприје оне, који су били на власти. Од почетка наше државе није било владе без најмање три министра одвјетника; скоро пак сви министри правде проистекли су из одвјетничког сталежа. Али чим су ти наши колеге дошли на власт, они као да и никад нијесу били одвјетници. Мало који од њих нам је помогао (Др. Сршкић, Др. Мишкулин), а сви су они дозвољавали да се донесу мјере на штету наших сталешких интереса. Такво њихово понашање потјецало је не из неке племените објективности, из тобожњег уздизања над сталешке интересе, него из немарности или пак из себичности било личне било страначке. Једнаки приговор могли бисмо упутити и многим народним посланицима, којих такођер имаде велики број из одвјетничког сталежа. Бит ће потпуно у смислу горњег разлагања, ако не оспорим да и много тога овиси не о нама, него о факторима изван нашега сталежа. Нпр. већ законом зајамчено заступање пред духовним и војничким судовима; спријечавање да се од нашега дјелокруга одузима и даје другим или новим сталежима; досљедно провађање неспојивости јавног биљежништва с одвјетништвом; увађање мировинских таксених маркица; законитија управа и боље судство; право побијања другостепених одлука о трошку; изравно досуђивање трошка заступања нама а не странкама итд. итд. Све то овиси о државној власти, о државном уређењу, о политичким приликама, о квалитету владе и парламента, о њиховоме међусобноме односу, о многоме другоме и о другима, али будемо ли ми сами према себи извршили своју дужност, будемо ли учинили оно што и без других можемо властитом снагом, онда ће нам бити већ лакше исходити потребна права и од других. Констатације, које сам овдје учинио, немају се схватити као прикор свима Коморама или пак овој или оној извјесној. Те констатације вриједе као резултат виђенога са перспективе на читав сталеж просјечно и на рад свију Комора просјечно. Ако има Комора, за које ниједна од тих констатација не вриједи, нека оне наставе радити као и досад; оне пак, које мисле да се само погдјекоја констатација односи на њих, нека узму прве као узор. Све то не мијења на основној мисли овога реферата: главно зло долази из нас самих; тежиште поправака лежинанамасамима. Коморе се имаду међусобно помагати у томе раду нутарњег оздрављивања и јачања, не пропуштајући, дакако, да паралелно упере своје настојање да и фактори извав: