Бранич

348

„Б Р А Н И Ч"

делатности. Потреба за поделом рада појављује се као закон. Она се појављује и у области права. У праву је подела расподедељена, на теоријски и практичан рад. Развојем живота ствара се ново право, како га називају „правничко" право. Оно се образује путем судске праксе. Једнообразно решење појединих случајева имају свој основ у заједничком убеђењу правника. Такво право постало судском праксом није резултат науке. Али тако правно правило, створено судском праксом, нема силу закона, јер судија може од њега одустати кад дође до закључка, да се оно заснива на сасвим погрешним разлозима. Та одступања од ранијег гледишта, која судији дозвољава да исправи своју грешку учињену у једном другом случају у никаквом случају не сме да доведе до учесталих мењања начелно донетих одлука, јер би та неједнообразност стварала код грађана неповерење у правосуђе. И ако готово сва законодавства не дају силу закона судским одлукама, несумњиво је да је судска пракса од огромног значаја за правну науку и законодавство. Пракса нема силу закона, али код јединственог Касационог суда који решава спорове у последњој инстанцији, пракса фактички добија силу закона. Јер сви нижи судови своје одлуке обично саображавају начелним одлукама Касационог суда, пошто би Касациони суд одлуку противну његовој начелној одлуци поништио. Начелна одлука Касационог суда може се изменити на захтев једног од одељења или Министра правде, али у пракси не долази до честих измена начелних одлука. Касационог суда је посао чисто правничко —научне природе, јер он попуњава, оно што законодавац није могао предвидети, његова решења на себи носе карактер закона, она су израз правног смисла закона. Касациони суд проматра законе у њиховој теорији и у пракси. Он прониче њихов дух и њихов циљ, он из њих изводи низ доследности и саглашавајући научњачки одлуке једну с другом, он на тај начин оснива једну јуриспруденцију. С обзиром на питање конвенционалне казне, које овде расправљамо, у пракси се појавило питање како то питање треба решити и како ту празнину закона треба испунити. Попуњавање празнина у позитивном праву врши се аналогијом, која може бити законска и правна. Неки су писци, у средства за попуњавање празнина у позитивном праву уврстили и правичност. Колико је то оправдано? — Циљ права је да служи на добро људима. Кад се у једном моменту покаже да то право не задовољава људске потребе, а кад се појави потреба за што чешћим узимањем у обзир индивидуалне разлике, онда се опште право претвара у „правично" право. Претварање тог „правичног" права у једно опште право, које се не обзире ни на какве индивидуалне разлике и неједнакости, временом ће и то такво правично право постати неправично-строго право. То ће бита онда када се појаве чешћи случајеви у којима се примена старог права претвара у неправично право. Тај захтев правичности пракса има у виду при доношењу својих одлука, али наравно само у толико у колико је на то сам закон овлашћује.