Бранич

352

„Б Р А Н И Ч*

према продавцу појављује као поверилац, те се стога и на овакве односе има применити пропис § 601/а грађ. зак." Као што се види, наша пракса у прво време, била је нестална и показивала је неразумевање установе конвенционалне казне, коју законодавац није предвидео а коју је развој друштва и саобраћаја створио. Као што смо напред рекли, није смисао конвенционалне казне, који су му дала страна законодавства, теоретичари и у прво време наша пракса. Странке уговарајући казну неће да то буде еквиваленат за неизвршења уговора. Оне хоће да то буде један степен сигурности извршења уговора и оне хоће само извршење уговора и казну, ако се уговор не изврши како је то уговорено. Исто тако, оне при закључењу уговора не рачунају на штету, која би наступила услед иеизвршења уговора, јер иста може у опште и да не наступи. Казнена функција уговорне казне, како каже Г. Др Живојин Перић, огледа се у томе, да као средство дејствује на вољу (странака) уговорача да уговор испуне. Свој прави смисао уговорна казна почиње да добија у доцнијој пракси наших судова. Наши судови напуштају теорију, да је уговорна казна у ствари накнада штете. Они уговорну казну одвајају од накнаде штете. На ту одвојеност указује и Г. Др. Милан Бартош, кад у својим Основима приватног права каже: да је уговорна казна код нас допуштена. „Ово тим пре што закон о државном рачуноводству изречно предвиђа конвенционалну казну од два на хиљаду динара вредности за сваки дан неизвршења." Доследно нашем гледишту, да је уговорна казна нешто одвојено од накнаде штете, ми ћемо укратко изнети и гледиште судске праксе, која је своје раније становиште о уговорној казни у потпуности изменила. У једном конкретном случају, трговац Б. закључио је уговор са државом о лиферовању брашна за војску. Трговац је положио кауцију у 31.500 динара. Пошто он није на време излиферовао брашно, то је држава са њим уговор раскинула и закључила уговор о лиферовању брашна са другим лицем по скупљој цени. Држава сад тужи трговца Б. за накнаду штете, која је наступила у разлици цене брашна и то за суму у динара 60.000. Први суд трговца Б. ослободио је. Апелациони суд осуди трговца Б. да плати на име накнаде штете Држави 60.000 динара а да држава врати туженику положену кауцију. Општа седница Касационог суда стала је на гледиште да: „Кад набављач своју обавезу не испуни, онда се наступела штета за државу у смислу чл. 98 зак. о државном рачуноводству, не може наплаћивати из положене кауције по чл. 88 истог законика, јер је она врста уговорне казне, већ из остале имовине уговорача." Као што се види, Општа седница Касационог суда, сасвим оправдано, стоји на становишту, да је уговорна казна сасвим одвојена од накнаде штете, и да се поред уговорне казне може тражити и накнада штете. То је, као што смо напред навели, био смисао уговорне казне и у Римском праву. Сад да расмотримо пропис чл. 99'зак. о државном рачуноводству, који предвиђа конвенционалну казну. Да видимо, наро-