Бранич

КОНВЕНЦИОНАЛНА КАЗНА

35 г

конвенционална казна била прекомерна, она би била противна моралу, и као таква била би ништава. Онај, који је требао да се користи том казном, ништавошћу исте, није изгубио право да тражи извршење уговора и накнаду штете, коју сад суд одмерава. Ако би се пак, стало на гледиште Др. Живана Лукића, да суд умерава уговорну казну с обзиром на § 13 грађ. зак. онда би изашло то, да суд један неморалан уговор, по свом критеријуму, доводи у стање моралности. Али, самим тим што суд улази у приватно правне односе регулисане уговором, уговор није више за странке закон. Сад сам суд, уместо сагласне воље странака, одређује величину накнаде штете, али не по уговору закљученом између странака, већ по општим прописима о накнади штете. Уговор између странака не вреди самим тим што је суд установио да је уговорна казна прекомерна и на тај начин неморална. Дакле, по нашем Грађанском законику суд не може умеравати конвенционалну казну, а у колико би нашао да је иста прекомерна она би се косила са моралом и такав уговор неће вредети, а веровник ће своје право на накнаду штете остваривати, не више са обзиром на уговор, већ по општим прописима о накнади штете, по којима ће и суд накнаду одредити. Наша пракса, у прво време, давала је за право суду да казну умери подводећи уговорну казну под пропис § 601/а грађ. зак. по коме интерес већи од 12°/ 0 судом се не може тражити. Очигледно је, да је пракса заступајући предње гледиште, грешила, јер се тај пропис односи искључиво на зајам. Апелациони суд у једном случају дао је своје противразлоге заступајући гледиште: да се на уговорну казну не може применити § 601/а грађ. зак. и у својим противразлозима наводи: да се § 601/а грађ. зак. односи чисто на зајам, пошто се питање накнаде штете расправља по прописима о уговору у опште изложеним у гл. XVII, а иначе кад би се допустило да се питање о накнади штете расправи по § 601/а грађ. зак. твм би се у велико сметало уговорима трговачке природе, а и кредит земље и трговина уназађавала би се што законодавац није смерао кад је учинио поделу у наређењима о уговорима у опште и о уговору о зајму. У другом пак 1 случају, ' Општа седница Касационог суда, нашла је; да се наређење § 601/а грађ. зак. односи само на уговор о зајму (18-1\М886 бр. 1027). Касациони суд сад је напустио и ово своје гледиште, па је на случај уговорне казне опет применио § 601/а грађ. зак. наводећи своје разлоге. Навешћу у потпуности разлоге Касационог суда, који су врло карактеристични, јер се из њих види колико се установа уговорне казне у прво време није познавала. Касациони суд образлажући своје гледиште каже: „Овде нема пишманлука, који се угозара, тако да она страна дужна буде исти исплатити, која од уговора буде одустала а уговором о коме је реч, само је једној страни наметнут терет. Уз то, као год што продавац давши еспап на почек оетаје према купцу поверилац за суму, која се као цена за купљени еспап, пре но што је еспап примио,