Бранич

350

..БР АНИЧ"

већа се не може тражити од уговорене. То своје гледиште углавном заступа на духу наших законских наређења и наводи случај зајма, где је законодавац одредио максимум до кога се интерес судом може тражити. Поред тога, могућност смањења прекомерне казне изводи и из прописа § 546, који тражи да се код уговора „особити услови" имају „разумно у призрење узети" кад се доведе у везу са § 8 грађ. зак. Дакле, Др. Аранђеловић, право суда да умери прекомерну казну заснива на пропису § 546 грађ. зак. по коме код уговора особите услове у призрење треба узети. Шта је услов код конвенционалне казне? По г. Др. Аранђеловићу конвенционална казна се „поглавито сматра као накнада штете". Кад је то тако, онда се конвенционална казна везује за један уговор услед чијег неизвршења може доћи до евентуалне штете. Право на конвенционалну казну стиче се у случају неизвршења уговора. Дакле, услов за конвенционалну казну јесте неизвршење уговора. Странка у чију је корист уговорена казна, исту може тражити чим се уговор не изврши како је то уговорено. Суд, дакле „у призрење" при досуђивању конвенционалне казне има да узме ону околност која је казну условила а не величину уговорене казне. Суд цени, да ли је услов за конвенционалну казну наступио, као и да ли је исти моралан, противан благонаравију или закону. По § 13 грађ. зак. воља странака замењује закон. Суду је дата могућност, по овом законском пропису, да цени да ли та воља странака није у противности са моралом, законом или благонаравијем. Код конвенционалне казне, на захтев дужника, суд би имао да цени да ли се такво уговарање противи моралу или закону. Прекомерна казна је противна моралу. Кад суд то установи, онда воља странака губи вредност, јер такав уговор је као неморалан ништав. Суд не може тај уговор учинити моралним умеравајући прекомерну казну, јер га на то закон не овлашћује, као што то чине страна законодавства. Веровнику, по нашем грађанском законику, ако је уговорена казна ништава, остаје да тражи извршење главног уговора и накнаду штете по општим прописима о накнади штете. Не може се уговорна казна умерити на основу § 601/а грађ. зак. јер се овај пропис односи специјално на зајам. Суд, дакле, нема изречног овлашћења да уговорну казну умери, а може један такав уговор прогласити за- ништав ако је противан моралу, закону или благонаравију. Др. Ђорђе Павловић и Стеван Максимовић стоје на гледишту, да суд уговорну казну не може ни смањити ни повећати, већ има само њену цифру досудити, у колико је она од стране уговорача уговорена или одређена, да се за њу не мора подносити доказ да ли је она стварна, само је потребно да је наступио услов за који је она везана. Правна изрека, кажу они, „уговор је за уговораче закон" овде има своју потпуну вредност. Ми пак мислимо, да је уговорна казна, у конкретном случају, као и сви уговори, за странке закон, али само тада ако тај уговор није у противности са моралом и законом- Ако би та.