Бранич

366

,Б Р А Н И Ч"

правља пред судом. Ово је неумесно стога што се призив тужене стране оснивао на томе, да није било пропуштања, а такви призиви по § 565. т. 4. гр. п. п. износе се пред призивно веће без одређивања рочишта за призивну расправу. И најзад, правилно је и нахођење призивног суда, да нема места тврђењу, да је тужена била спречена да одговара на тужбу, пошто је то цењено у тражењу повраћаја у пређашње стање. Још мање таквом тврђењу има места сада у ревизијском писмену." Право на награду за прековремени рад имају само мануелни радници, а помоћно особље, по § 210. зак, о радњама и § 10. зак. о заштити радника, нема право на награду, сем ако није нарочито уговорена. (Пресуда Касационог суда у Београду од 11. децембра 1937. г. Рев. 1677). У правној ствари тужиоца С. П. противу тужеиика фабрике трикотаже Ш., због дуга, Трговачки суд у Београду пресудом од 29. јануара 1937. год. По-1106, одбио је тужиоца од тужбеног захтева са разлога: Тужилац је навео: да је код тужене фирме био у служби чиновникаманипуланта од 5. априла 1933. г. до 27. фебруара 1936. год. и да је радио сваког дана прековремно до 16 часова дневно и да за то време није примио никакву награду за овај прековремени рад. Тужена страна признаје да је тужилац заиста био запослен у фабрици за означено време као ниже помоћно особље, али да нема право на награду аз прековремени рад, јер је исплаћен. Странке су сагласне у томе да између тужиоца С. П. и тужене фабрике Ш. А. Д. из Београда постојао службенички однос у времену од 5. априла 1933. г. па до 27. фебруара 1936. г. у коме времену је С. П. био запослен код тужене фабрике III. и да је за утврђену месечну плату као "иновник обављао разне послове као напр. обрачунавање акорда, вођење књига, конфекцијске израде, манипулантне послове у кројачници и т.д. На основу ових чињеница суд је установио: да је тужилац код тужене фирме обављао подређене послове, односно да је вршио техничку службу и да је према своме послу спадао у категорију помоћног особља из § 206. зак. о радњама. Странке су сагласне и у томе да између њих није постојао уговор о хонорисању прековременог рада. Према овоме а с обзиром на § 210. зак. о радњама и § 10. зак. о заштити радника, суд је нашао да тужилац нема право на награду за прековремени рад. На ову награду по самом закону имају право само мануелни радници а други једино ако је она нарочито уговорена. Из чињенице да је тужилац према своме признању и приложеним признаницама поред плате исплаћивао туженику и извесне износе на име прековременог рада, не може се извести, да је између странака постојао уговор о хонорисању прековременог рада, када странке сагласно изјављују, да таквог уговора између њих није било. С тога и сам тај факт, што је туженик исплаћивао прековремени рад тужиоцу не може стварати обавезу за туженика, да мора тужиоцу хонорисати прековремени рад, нити пак право за тужиоца да захтева награду за такав рад, ако му она не би била исплаћена. Исплата таквог хонорара у овоме случају у ствари је поклон, који туженик није био дужан да увек даје. Но ако би се узело да туженик с обзиром на то што је исплаћивао тужиоцу награду за прековремени рад, дакле што је у тужениковом предузећу постојао обичај да се прековремени рад награђује, био дужан да тај рад туженику хонорише, тачно колико га је имао, суд налази да је тужиочев захтев неоснован, јер је суд на основу потврде од 31. децембра 1935. г. као и писма од 27. фебруара 1936. г. чију садржину и потписе тужилац није оспорио стекао уверење, да је туженик тужиоцу исплатио сав прековремени рад, у колико га је овај имао. У потврди од 31. децембра 1935. г. тужилац је признао да је са сумом коју је по истој примио потпуно измирен за сав прековремени рад У 1935. г., а у писму од 27. фебруара 1936. г. признао да ни по ком основу па ни за прековремени рад, нема шта више да од туженика потражује. Наводима тужиочевим, да је он присиљен тешким материјалним приликама морао да потпише како каведену потврду, тако и писм.о, суд није мсиао поверогсг:г. суд је из ::гзода ту::::.:л"'гсгог у од 27.