Бранич

СУДСКА ПРАКСА

365

туженој страни да у року од 4 недеље дана одговори на тужбу тужилачке стране, која му је благовремено достављена (§ 338. гр. п. п.); па је том приликом и истим својим закључком упозорио тужену страну и на последице због пропуштања предвиђене у пропису § 494. гр. п. п. а на име: да ће суд по предлогу противне странке донети пресуду због пропуштања ако туженик у овом остављеном му року не одговори на тужбу. Па како тужена страна није одговорила на тужбу тужилачке стране у остављеном јој року, који је истекао још 19. јануара 1936. год. нити је такав одговор стигао до 18. фебруара 1936. г. што се види из извештаја управитеља грађанске писарнице од 18. фебруара 1936. г. када је уследио предлог заступника тужилачке стране у см. §§ 208. и 209. гр. п. п. у в. § 494. гр. п. п. за доношење пресуде у смислу тужбеног тражења услед пропуштања — то је суд са ових разлога и наведених зак. прописа нашао: да је ваљало ову пресуду и донети, па је исту и донео као у диспозитиву а ово још и са разлога: што судузима даје чињеничко стање у тужби изложено у свему тачно, те да је дакле спорно имање изложено и описано у диспозитиву ове пресуде, заиста заоставштина пок. Р. Н., бив. из Д. Д. § 211. у в. § 218. грађ. зак., које се у моменту његове — пок. Н. — смрти нашло у његовој својини, а коју је својину овај прибавио од свога оца пок. Б. основом наслеђивања исте од овог — § 394 у в. § 396. гр. зак. Према овоме са с-вих разлога и наведених зак. прописа ова је пресуда у свему добра и на закону основана". По призиву тужене стране, Апелациони суд у Београду пресудом од 19. јула 1937. г. Пл. 1015 потврдио је пресуду Окружног суда, са разлога: „Не стоји призивни навод да је тужена С. била неспособна за парничење у отсуству одобрења њеног мужа — § 334. гр. п. п. По нахођењу Апелационог суда њој ово одобрење није потребно у својству тужене стране, већ само за оне поступке у којима се захтева њена иницијатива, на пр. подизање тужбе, издавање пуномоћија, одустанак, поразнање и слично. Како то у конкретном случају не стоји, то је овај призивни навод неоснован. Не стоји ни призивни навод о томе, да је суд пропустио да нареди туженој да одреди адвоката. Из записника првог рочишта, види се да је њој саопштено да одговор на тужбу има бити написан од адвоката, а чак да суд то није учинио, ипак би ово било без утицаја с обзиром на наређење § 14. г. з. Најзад неосновано је позивање на болест, пошто је ова околност била већ оцењена по питању повраћаја у пређашње стање". По ревизији тужене стране Касациони суд у Београду пресудом од 19. фебруара 1938. г. Рев. 2036/37., потврдио је пресуду Апелационог суда, са разлога: „да не стоји навод улагача ревизије, да је призивни суд погрешно нашао, да је тужена могла пред судом да води парницу као тужена страна и без одобрења свога мужа, јер је ово правно схватање призивнога суда сасвим правилно, пошто тужена С. није својом вољом постала странка у спору, нити је тиме, што је против ње подигнута тужба она својом иницијтивом чинила неко правно располагање, да би јој зато било потребно одобрење мужа. Исто тако правилно је и нахођење призивнога суда, да тужена С. није морала имати заступника — адвоката на првом рочишту, јер по § 128. од. II. гр. п. п. наређење да странке пред зборним судовима морају бити заступане адвокатом не односи сенапрво рочиште, а тужена је само на то једно рочиште била позвана и приступила, после кога је следовало пропуштање, да по наређењу суда, датом на рочишту, поднесе одговор на тужбу. Тврђење да у овом случају не може бити пропуштања стога, што тужиља има тапију на спорно имање, сасвим је ново чињеничко тврђење, те му као таквом у ревизији нема места, пошто тај навод у призиву није истицан — § 598. од. II. гр. п. п. Неумесан је даље навод ревидента, да је призив био погодан за одређивање усмене расправе пред призивним судом, и да суд доносећи своју пресуду у нејавној седници није дао могућности туженој страни да рас-