Бранич

364

»Б Р А Н И Ч"

„Признањем странака — § 180. грађ. суд. пост. утврђено је, да је закупни однос трајао од 1. маја 1929. год. па до 1. августа 1931. год., да је закупна цена била 1900.— дин. месечно и да тужени није платио кирију за фебруар г.а до закључно октобар месец 1931. год. у износу од 18.750.— дин. и по 150.— дин. за воду месечно. Исказима испитаних сведока доказано је, да је кров на закупном добру прокишњавао, да су оделења, издата туженом под закуп, услед тога изгубила од закупне вредности по 500 дин. месечно као и да је кров прокишњавао од почетка трајања закупа. Даље је утврђено, да је закупопримац плаћао пуну уговорену закупну цену у износу од 1.900 дин. и 150 дин. за воду од почетка уговореног закупа т.ј. од 1 маја 1929. год. па до 1. фебруара 1931. год., када је престао са плаћањем закупне цене а није плаћао све до 1. октобра 1931. год.. када се је иселио из закупног добра. Тужени је истакао противтражење, које је редуцирао на 15.000. дин., тражећи да му се ова сума призна и од дужне суме одбије, пошто закупно добро није могао искористити у оном обиму, како је то уговореао услед тога, што је крогз прокишњавао а вештачењем је утврђено, дз је закуппи локал изгуоио од своје закупне вредности 500.— дин. месечно. Апелациони суд налази, да тужилац нема право на повраћај по 500 дин. месечно и за рзније време, кад је кирију плаћао по 1.900 дин. месечно како је уговорено, јер по § 682. гр. зак., ако би закупно добро делимично пропало или се не би могло употребљавати у опом обиму, како је уговорено, онда закупопримцу стоји до воље захтевати од сопственика закупног добра или да од уговорене цене одбије у сразмери умањења обима употребе закупа или да раскине уговор. Тужени се није користио овим, вити је тражио смањење закуппе цене, нити раскид уговора, већ је закупно добро и даље употребљавао и плаћао пун износ закупне цене, и ако је знао да локал прокишњава и услед тога губи од своје закупне вредности- Из тога факта, што је он плаћао пуну закупну цену а није тражио ни смањење закупне цене, ни раскид уговора излази на основу § 682. грађ. зак. да је пристао на продужење уговора под истим условима, како је уговор закључен а такав пристанак није противан § 13. грађ. зак. и по нахођењу овога суда нема право на повраћај износа, што је већ дао наиме закупне цене. Апелациони суд не може прихватити гледпште Касационог суда ни у погледу примене § 22. грађ. зак., јер се овај законски пропис не може односити на овај конкретни случај. Тужени је по уговору а на основу § 682. грађ. зак. имао право раскида уговора или смањење цене, па кад то није учинио, не може се узети, да се је одрекао неког свога права, већ да самим факгом, што осгаје у закупном добру и даље и плаћа цену, не жели да раскине уговор, већ хоће да га употреби и даље и ако је стан прокишњавао. Овде је уговорни однос, он је извршивао обавезе из уговора и сада се не може позивати да закупно добро није имало она својства, која је он сматрао да их имз и тражити редуцирање закупне цене сада у поведеном спору*. Касациони суд у својој Општој седници усвојио је поменуте примедбе свога већа а ове противразлоге одбацио, као неосноване. Одлука Опште седнице Касационог суда од 11. маја 1938. год. Рев. 2236/37/2. Тих. М. Ивановиђ, секретар Касационог суда у Београду. Иа првом рочишту пред зборним судом странке не морају бити заступане адвокатом. (Пресуда Касационог суда у Београду од 10. фебруара 1938. г. Рев. 2036/37.). У правној ствари М. малол. кћери пок. Н. Р. противу С. жене Н. И., због својине, Окружни суд у Прокупљу од 27. фебруара 1936. год. По-131. признао је право својине спорног имања маси пок. Н. Р., са разлога: „Чињеничко стање по тужби је следеће: а) да је пок. Р. бив. из. Доброг Дола умро 1906. год. и после своје смрти оставио: сина Н. и кћери: Л., С.-и-М., као и удову Р., која је умрла 1931. г.; б) да је Н. умро 1915. г. и после своје смрти оставио: малолетну кћер М. и удову Г., сада жену И. Д. из М. (Срез грачанички); и в) да је пок. Н. оставио и непокретно имање изложено и описано као у диспозитиву ове пресуде, а које је имање наследио од свога оца пок. Р. Б., те да је исто имање сада заоставштина пок. Н. а не пок. Р. По овој правној ствари суд је у см. § 334. гр. п. п. одржао рочиште на дан 20.-Х11. -1935. г., па како није било никаквих приговора од стране парничара из § 334. гр. п. п. својим закључком суд је наредио истог дана