Бранич

Б0Р5А ЗА ПРАВО

417

Леон А. Амар — Београд. за жжЈ®а&.^о Поводом 129-готшњице од Јерингова рођења На цан 22. августа 1818. г. родио се у Немачкој Рудолф Љ о н Јеринг, професор правног факултета разних универзитета у Немачкој, Швајцарској и Аустро-Угарској. Главни његов предмет био је из области римског права, које је већ у 27. години као редован професор предавао на Универзитету у Базелу. Његово најзначајније дело „Дух римског права" преведено је на више језика. Од осталих његових дела најпознатије и у круговима лаика најраспространије је „Борба за право", које је преведено на око 20 европских и ваневропских језика. Основна мисао Јерингове „Борбе за право" састоји се у поштовању свога ја и одбрани тога ја од сваког напада. Човек као носилац извесног права мора да схвати да је његова дужност према самоме себи да не допусти да се његово право гази ногама када се гажењем његовога права гази и његова личност. Ко у таквим случајевима не осећа потребу за одбраном свогаправа, томе се не може помоћи. Тај ће временом бити црв кога ће противникова нога прегазити, те доцније неће моћи да се потужи због онога што га је снашло — како је то згодно рекао Кант. Јеринг је мишљења да човек мора да дође до свога права. само путем борбе. Да не би био рђаво схваћен, он одмах додаје да ту борбу за право не тражи у сваком случају, због сваке ситнице, већ само и једино тамо гдб је напад на нечије право истовремено и непоштовање његове личности. И Јеринг је за попустљивост и помирљивост, за благост и мирољубивост, за поравнање и одрицање од доказивања ваљаности права; али, оно против чега се његова теорија изјашњава јест једино и искључиво недостојно подношење неправа из кукавичлука, лености и равнодушности. Полазећи од становишта да је циљ права мир, а његово средство борба, Јеринг налази да је сваки појединац дужан да допринесе поштовању и очувању права уопште као нечег свима нама светог и драгоценог, па долази до закључка да сваки онај који дође у положај да мора бранити своје право, доприноси остварењу мисли правде на земљи. Делећи мишљење Гете-а („Човек сам, што ће рећи: борац '), и Јеринг налази да ће борбе за право бити докле буде света и века, а борбе ће бити између народа, држава, сталежа, јединки. Отуда се ова борба не показује као нешто измишњено, већ као жива снага коју треба одмерити с противником. Без борбе нема мира, као што без рада нема уживања користи и плода његова. Мир без борбе, уживање без рада припадају библијској прошлости, времену у коме је постојао рај, док историја познаје и једно и друго као исход непрекидног и мучног напора. Кад осетимо угроженим тај мир, кад приметимо да плодовима нашега умног или физичког рада прети о-