Бранич
426
„Б Р А Н И Ч"
пропис 4 од. § 481. кп. није тако категоричан као пропис 2 од.. § 274-. вкп. који на много јаснији начин искључује правни лек противу решења којим се молба за рехабилитацију усваја. Ово је решење дакле правноснажно како по кп. тако и по вкп. Што се тиче рока за жалбу, коју осуђеник изјављује, закон (2 од. § 274. вкп.) не говори ништа, па се за овај има применити општи пропис тј. § 240. вкп. по коме осуђеник подноси жалбу Великом војном суду у року од три дана по саопштењу решења. 3) По 5 од. § 481. кп. ако суд одбије молбу по истеку године дана од дана кад је решење стекло правну снагу. Закон изрично не говори да и ова лица могу и трећи пут у прописаном року затражити повраћај права али како не забрањује да се то учини, има се узети да се молба за рехабилитацију можепоновити више пута тј. осуђеник и друга овлашћена лица могу сваке године подносити молбу за рехабилитацију без обзира што су по ранијој молби одбијена. Овако и решење Касационог суда у Београду Кжк. 29. од 12. јуна 1936. године (Правни живот прилог „Правосуђа" 1937. бр. 1. стр. 25). За војне судове ово се решење већ не би могло уевојити с обзиром на пропис § 275. од. 1 вкп. По овој одредби ако суд одбије ос5^ђеникову молбу и то Велики суд одобри молба се може поновити после три године од правноснажности решења Великог војног суда, којим се молилац одбија од тражења рехабилитације. И када га суд правноснажно и други пут одбије осуђеник нема уопште више права да тражи рехабилитацију од војног суда већ једино путем Краљеве милости. Исто тако, лице које је једанпут задобило повраћај права из § 47. к. з., па их после новом осудом опет изгуби не може их никада више добити (2 од. § 275. вкп.). Јасно је да ово лице тим мање може захтевати поништај ове осуде с обзиром да се и поред повраћаја права (1 од. § 90. к. з.) сматра осуђиваним а по 3 од. истог §-а, потпуну рехабилитацију може тражити лице које је први пут осуђено. 7 ) Свакако да је § 275. вкп. не само неправичан већ није у духу ни савремених начела кривичног законодавства, специјално криминалне политике.
7 ) Повратници су дакле по вкп. искључени како од повраћаја права тако и од поништаја осуде. У колико се тиче повраћаја права овакву одредбу (као што је пропис 2. од. § 275. вкп.) не познаје како к. з. (1. од. § 90.) тако ни кп. (§§ 476.—485.) тако да повратници, осуђени од грађанских кривичних судова, могу захтевати повраћај права чим испуне услове из 1. од. § 90. к. з. без обзира што су се већ једанпут користили овом установом. Међутим, поставља се питање да ли осуђеник чија је ранија осуда поништена може захтевати повраћај права изгубљених новом осудом као и поништај ове осуде? Правно дејство рехабилитације састоји се у поништавњу за будућност против осуђеног изречене осуде са свима њеним законским последицама. Из тога произлази закључак да се овако рехабилитовано лице не може сматрати повратником. Дејство потпуне рехабилитације равна се дакле правним последицама амнестије. И ако се ова лица према томе могу сматрати неосуђиваним, ипак ако су новом осудом трајно изгубила часна права не могу их тражити у смислу 1. од. § 90. к. з. с обзиром на пропис 2. од. § 275. вкп. Овај пропис изрично забрањује да бсуђеници, који су једанпут повратили права могу то тражити и други пут ако су их новом осудом изгубили, па тим пре има то важити и за случај ако је прва осуда поништена а по другој се тражи поврађај права. Односно потпуне рехабилитације, закон (3. од. § 90. к. з.) не само да