Бранич

ВОЈНИ СУДОВИ И РЕХАБИЛИТАЦИЈД

425

Што се тиче малолетника старији малолетници немогу бити осуђеници на губитак часних права (2. од. § 30. к. з.) па како не могу изгубити никаквих права ни почасти из § 47. к. з. нема потребе ни да их траже у смислу 1. од. § 90. к. з. нити то могу чинити јер је молилац за повраћај права лице које је осуђено на трајан губитак часних права. Ова би лица могла тражити само потпуну рехабилитацију али редовно као пунолетни с обзиром на петогодишњи рок из 3. од. § 90. к. з. Изузетно као старији малолетници испунили би услове за потпуну рехабилитацију она лица која би у смислу од. 7. § 28. к. з. односно 5. од. § 451^ к. п. била осуђена као млађи малолетници али по § 30. к. з. Слично важи за војне старије малолетнике. По 1. ст. 1. од. § 18. в. к. з. млађи малолетници у војсци казниће се дисциплински за учињена преступна дела а за злочинства затвором до 5 тодина. Ако такав малолетник после тога учини какво кривично дело казниће се као старији малолетник по пропису § 30. к. з. .Мислимо да без изречне одредбе законски заступник старијег малолетника који је осуђен од војних судова још као млађи малолетник по § 30. к. з. не може захтевати место овога поништај пресуде већ то има учинити лично сам осуђеник. Интересантно је напоменути да је у 3. од. § 18. в. к. з. предвиђена једна врста законске рехабилитације коју у правом смислу и не познаје наше кривично законодавство. Тако ако за злочинство осуђени млађи малолетник, по издржаној или опроштеној казни не учини никакво кривично дело до пуиолетства сматраће се да није осуђиван. Разуме се да се ова одредба не може односити на лице које је као млађи малолетник осуђено од војних судова по пропису § 30. к. з. (2. ст. 1. од. § 18. в. к. з.). 2) Питање није јасно односно жалбе у поступку за рехабилитацију. По § 274. од. 2. вкп. само противу решења којим се одбија молба за рехабилитацију има места жалби. Из ове одредбе произлази двоје: прво, да жалбу може изјавити само осуђеник као што може он једино и подносити молбу за рехабилитацију и друго, да нема жалбе против решења војног суда којим се одобрава повраћај права односно наређује поништај пресуде. Па и поред категоричности цитираног прописа ипак војни државни тужиоци налазе да имају права жалбе противу реше:ња војних судова о давању рехабилитације. За ово гледиште нема ослонца у вкп. па ни у § 241., који прописује да војни државни тужилац има право жалбе против сваке пресуде односно решења војног суда којим не би био задовољан. Пре свега пропис § 241. вкп. налази се у глави („О жалбама") и односи се само на жалбе против судских одлука у редовном поступку. Поступак за рехабилитацију је специјални поступак и када се изрично даје право жалбе само осуђенику и то једино у случају одбијања молбе за рехабилитацију (2 од. § 274. вкп.) нема разлога мимо закона давати право жалбе и државном тужиоцу у случају када се молба за рехабилитацију усваја. Друго је питање да ли је са гледишта законитости и општих интереса ово решење оправдано. Овако је и у кривичном поступку, 6 ) ма да

6 ) В. Уџбеник судског кривичног поступка од Др. Боже Марковића Ј932 стр. 596 и дитир. чланак Др. Чулиновића стр. 10.