Бранич

424

,Б Р А Н И Ч'

ца ако није исиунио услове за рехабилитацију односно ако ову не заслужује одбија решењем суд (веће од сталног судије или његовог заменика и двојице привремених судија-неправника) на које се заинтересовано лице (молилац) може жалити Великом војном суду (2. од. § 274. вкп.). Исто тако веће у нејавној седници доноси решење о повраћају права и то без присуства војног државног тужиоца, оптуженика и његовог браниоца као и сведока (§ 274. од. 1. вкп.). Питање је на који начин да се врши поништај осуде тј. потпуна рехабилитација. Ова је установа уведена тек кривичним закоником тако да је вкп. не познаје како је то већ горе речено. Постоји мишљење да у недостатку процесних одредаба за поништај осуде у вкп. нема правне могућности због тога за примену ове установе. Мислимо да ови разлози нису довољни за иепримењивање установе из 3. од. § 90. к. з. Признајемо да војни судови нису овлашћени у овом случају да примењују одредбе § 476. и сл. кривичног поступка јер за овако тумачење кема ослонца у вкп. тим пре што кп. није изворник војног кривичног поступка. Али ако нема у вкп. помена о поништају осуде не значи да се он не може остваривати по одредбама које важе за повраћај права. Услови за повраћај права готово су исти као и за поништај осуде па са овог разлога и поступак за поништај осуденема неких нарочитих особености које би спречавале да се за овај поступак не примене прописи главе 9. (§§ 270.—276.). Аналогно дакле поступку за повраћај права има се управљати и поступак за поништај осуде. Уосталом војни судови примењују без икакве сметње §§ 62. и 64. Кривичног законика о реалном стицају кривичних дела и ако вкп. нема прописа који би поближе регулисали примену ових §-а као што је случај са § 286. к. п. Према свему изнетом нема разлога да војни судови не примењују § 90. к. з. као и прописе §-а 270. и сл. вкп. у колико нису у противности са условима за рехабилитацију прописаним у кривичном законику па на овом становишту стоји и Велики војни суд који сматра да војни судови могу давати рехабилитацију како потпуну тако и непотпуну (одлука овога суда бр. 932 од 9. априла 1937. године). Међутим у тој примени наилази се на извесна спорна питања или на законске празнине. Примера ради поменућемо некоје случајеве: 1) Која лица могу подносити молбу за рехабилитацију? По § 476. к. п. поступак за повраћај права и поништај осуде може се отпочети само по молби осуђениковој или по молби његовог брачног друга, његове деце и родитеља а ако је малолетан и по молби његовог старатеља. Вкп. у § 270. није именовао ова лица али из самог текста овог §-а као и § 275. произлази несумњиво да молилац може бити само осуђеник а не и његови рођаци. Према томе не може бити ни речи о тзв. рехабилитацији успомене тј. да се рехабилитација моли по смрти осуђеникозој као на пр. што се може тражити понављање кривичног поступка по смрти оптужениковој.