Бранич

ВОЈНИ СУДОВИ И РЕХАБИЛИТАЦИЈА

423

нпр не тражи да се осуђеник за време издржавања казне добро владао нити да је оштећенику својим делом проузроковану штету по могућству накнадио. 3 ) Што се тиче поступка за повраћај права за војне судове има једино да важи вкп. (§§ 270.—276.) као специјални закон. За давање рехабилитације надлежан је суд који је изрекао пресуду (1 о?т § 270.) 4 ) Осуђеник у молби назначује да ли тражи повраћај права (1. од. § 90. к. з.) или поништај осуде (3. од. § 90. к з) 5 ) наводећи податке о моралном владању (уверење општинске власти потврђено од стране среског начелства) као и чиње1*ице из којих произлази његово настојање да накнади делом причињену штету. Овај последњи услов вкп. и не предвиђа али свакако да је молилац дужан, и без изричне законске одредбе да у својој молби пружи податке из којих ће се видети у колико је штету накнадио односно у којој се мери трудио према својим могућностима да обештети оштећеника. Улогу извиђајног судије у поступку за рехабилитацију по природи ствари има да врши стални судија или његов заменик. И без изречне одредбе он је овлашћен да и по службеној дужности прикупља податке о чињеницама ваЖним за давање рехабилитације. Стални судија није овлашћен да обуставља поступак, ако се не стичу претпоставке одређене у кривичном закону за повраћај црава. Молио-

3 ) Накнада штете није услов облигаторан тј. да се осуђенику неће дати повраћај изгубљених права и могућност стидања других права и почасти ако није у прописаном року накнадио делом причињену штету, већ је факултативне природе тј. узимаће се у обзир првенствено да ли је молилац према својим материјалним могућностима могао обештетити оштећеника. Иначе како примећује Вељовић у цитираном чланку, потпуно сиромашни осуђеници у колико су осуђени да плате шта на име накнаде штете, били би искључени од примене § 90. к. з. па је за то и законодавац сасвим умесио ставио као услов да је осуђеник „по могућству" накнадио штету. У осталом рехабилитацијом се не дира у досуђена приватно правна потраживања која се дакле могу на основу и ако поништене пресуде остваривати. (§ 90. од. 3. т Гте к. з.). Види о овоме решење Касационог суда у Београду Кжк. 27. од 28. маја 1937. године објављено у Архиву од 25. јуна 1938. године бр. 6. Стр. 626, где се захтева, сасвим оправдано, добра воља оптуженикова да штету накнади ако је у материјалној могућности. С друге стране испуњавање свих услова не даје право на судску рехабилитацију, јер је то питање остављено слободној оцени суда. Не заслужује дакле сваки осуђеник рехабилитацију и ако је испунио све погодбе законом прописане. Има и других околности које су у стању да буду основани разлози за одбијање молбе за рехабилитацију (например врло тешко дело, велики број деликата и т. д.) ма да ће ово бити изузетни случајеви. 4 ) Боље је да о рехабилитацији решава суд домицила, како је предвиђено у 2. од. § 476. кп., једно због трошкова а друго што је личност осуђеникова у овом случају више поштеђена која околност није без значаја. 5 ) Осуђеник може да тражи и непотпуну и потпуну рехабилитацију само ако је испунио услове али није потребно да захтева и повраћај права ако већ тражи и поништај осуде. Потпуна судска рехабилитација васпоставља осуђенику изгубљена права односно даје му могућности да их поврати. Сматрајући потпуну и непотпуну рехабилитацију као два различита правна иеститута, Др. Доленц мисли (цит. дело стр. 152) да се осуда несме поништити док траје споредна казна губитка часних права тј. прво се има тражити повраћај права па тек онда права рехабилитација или једно и друго, ма да ови разлози нису толико убедљиви. Види о овоме спом чланак Др. Чулиновића стр. 12.