Бранич

422

,Б Р А Н И Ч"

услове за задобијање непотпуне судске рехабилитације и по принципу 1ех розЈепог сЗего^а! рг10г! важи § 90. од. 1. к. з. у колико се дакле ради о претпоставкама за повраћај права. Услови за повраћај часних права спадају у материјално кривично право дакле у кривични законик и ако су предвиђени ма из каквих разлога у формалном кривичном праву не значи да односне одредбе војно кривичног поступка као формалног закона не могу бити дерогиране прописима кривичног законика као материјалног права под условом да ови прописи регулишу исту материју и да су касније донети. Уколико је дакле вкп. (§§ 270. и 271.) у противности са прописом 1. од. § 90. к. з. остаје у важности одредба овога §-а. Тако има се узети да се повраћај права може тражити по истеку не пет већ три године од дана издржане, застареле или опроштене казне. 2 ) Али у колико вкп. прописује неке особене услове мислцмо да их војни судови имају узимати у обзир нпр. по § 271. од 1. вкп. тражи се да молилац у току пет година (сада три) од дана издржане, застареле или опроштене казне стално живи у нашој држави и од тога најмање једну годину у једном месту. Ова одредба није дакле дерогирана одредбом 1. од. § 90. к. з., који једино прописује рок од три године али не говори ништа више о овоме питању, па како је § 271. вкп. позитивна одредба, то се има и примењивати у колико се тиче погодаба за повраћај права којих нема у 1. од. § 90. к. з. Ово тим пре што прописи о рехабилитацији садржани у вкп., нису изречно укинути кривичним закоником нити којим другим законом (види чл. 5. Закона од 16. фебруара 1929. године којим се стављају на снагу и уводе у живот кривични законик, законик о судском кривичном поступку и закон о извршивању казне лишења слободе). У осталом примена одредбе § 271. вкп. је баш у духу прописа о рехабилитацији наиме у тесној је вези са једним врло важним условом који тражи да се осуђени за време од три године добро владао а за једног осуђеника моћи ће се^ поуздано знати да ли се по издржаној, опроштеној или застарелој казни узорно владао и на тај начин пружио доказе о своме моралном поправљању тек у случају ако је живео у нашој земљи и то једну годину у једном месту. У осталом осим поменутог, вкп. не захтева за непотпуну рехабилитацију неке друге и теже услове, чак прописује мање него ли кривични законик,

2 ) Прописујући рок од три године за повраћај трајно и.згубљених часних права, законодавац је, како умесно примећује Вељовић Р. Миливоје („О рехабилитацији осуђеника", Бранич, 1936. год. стр. 254 и след.) учинио једну нелогичност, на тај начии што лица са трајно изгубљеним часним правима, дакле поглазито опаснији деликвенти могу повратити права у краћем року него ли лица осуђена на времени губитак часних права. Тако, лице осуђено на пет година губитка часних права васпоставља грађанска и политичка права тек после пет година по издржаној, застарелој или опроштеној главној казни (2. од. § 90. к. з.) док лице са трајним губитком часних права то може учинити у предвиђеним случајевнма и после три године. Једино би оправдање за овакав поступак законодавчев било то што повраћај часних права по 2. од. § 90. к. з. наступа 1Р80 шге (законска рехабилитација) а повраћај по 1. од. § 90. к. з. тек по слободној оцени суда, дакле факултативан је. Стога би рок од пет година за непотпуну рехабилитацију, како га предвиђа вкп. у § 270. при таквом стању стварв боље одговарао него ли рок од три године из 1. од. § 90. к. з.