Бранич

СУДСКА ПРЛКСА

431

санкцију чл. 3. зак. о заштити јавне безбедности и пор. у држави, док би помагање такве пропаганде било под много строжијом санкцијом чл. 1. бр. 2. цит. зак. Но повредио је окружни суд материјални закон из § 337. бр. 2. с. кр. п. и тиме што је узео да су дела за која је опт. Г. Д. оглашен кривим остала у покушају, мада су она у ствари свршена дела. Дело је свршено самим вршењем пропаганде, без обзира на то да ли је оно имало успеха или није, јер прихватање пропагованих идеја од стране оних којима се оне нропагују не улази у појам дела пропаганде. Према томе, у предметном случају, самим тим што је оптужени Г. Д. нудио односно предао пакет са поменутим „Извештајем" који садржи комунистичку пропаганду, он је вршио комунистичку пропаганду те је дело свршио а не само покушао. Касациони суд је зато ревизију државног тужиоца у том делу уважио, пресуду Окружног суда у колико се тиче опт. Г. Д. у погледу квалификације дела — а с тим у вези у погледу одмеравања казне — на темељу § 350. бр. 5. с. кр, п. поништио и пресудио као у диспозитиву. Приликом одмеравања казне, Касациони суд је уважио као олакшице делимично признање и добро владање, док отежавне околности није нашао, па је поступајући у смислу § 62. к. з. и § 286. од. 1. к. з. за дела под а) и б) диспозитива првостепене пресуде одмерио казну робије у трајању од по 1 (једну) годину те је изрекао једну повишену казну од I (једне) године и 6 (шест) месеци робије, сматрајући да тако одмерена казна одговара тежини дела и степену кривичне одговорности оптуженога. Од алтернативних казни предвиђених у чл. 2. зак. о заштити јавне безбедности и пор. у држави Касациони суд је нрименом § 74. кр. з. изабрао блажу с разлога што нису установљене такве околности из којих би излазило да су дела потекла из нечасних побуда односно да би показала зао карактер оптуженога. Услед поништења пресуде Окружног суда у осуђујућем делу постао је призив државног тужиоца беспредметан, па је Касациони суд отклонио да о њему решава. Кре 364/1936. — Нови Сад 12. маја 1937. г.

У недостатку нарсчитог уговора о томе жена нема права на накнаду од мужа онога, што је од своје зараде утрошила на издржавање куће. Тужилац Л. и његова жена — тужена М. купили су за тужену М. инструменте и намештај за њену зубну ординацију. Један део куповне цене, око */з тужилац је положио продавцу у готову а за остатак цене тужена је издала продавцу менице са својим акцептом на којима је био издавалац тужилац Л. Тужена је прве рате дуга исплаћивала уредно а када је са плаћањем почела да изостаје, продавац је хтео ствари из ординације да изнесе. Да не би однео ствари тужилац је са продавцем закључио поравнање, по коме је продавац од њега наплатио своје потраживање од тужене М. у означеној суми. Пошто тужена није хтела да му накнади исплаћену суму, коју је за њу дао, тужилац је тражио пресуду, којом ће се тужена М. осудити на плаћање. У своме одговору, тужена је, поред осталог, навела, да је се са мужем — тужиоцем Л. — споразумела да он исплати продавцу остатак дуга а оиа да своју зараду уноси у кућу за издржавање, пошто је тужилац био без посла. Она је, издржавајући кућу, утрошила, до дана кад је тужилац Л. исплатио њен дуг продавцу, суму од 44.000.— дин. а доцније, до растанка са тужиоцем, око 400.000.— дин. За све озо време и тужилац је уносио у кућу сав свој приход, уколико га је имао кад је био запослен. Зато је тужена тражила пресуду: или да се одбије тужбени захтев или да се пребије за оно, што је тужиља утрошила за издржавање куће и то у висини суме, истакнуте у тужбеном захтеву. Окружни суд за град Београд пресудом од 31. VIII. 1937. год. По. 227/36 осудио је тужену на плаћање по тужби. Захтев тужене М. да се тужбено тражење пребије са оним, што је она утрошила у кући, суд је нашао да је неуместан. Истина муж је дужан да се стара према својим могућностима за снабдевање своје супруге и куће у опште — § 109. Грађ. зак., као и деце — §§ 115. и 119. истог зак. Тужилац је то и чинио у