Бранич

„Б Р А Н И Ч

штете, после девет година од свршеног посла застарело је, пошто је против тужиоцу штета била позната још 1925 године приликом примопредаје дома. Услед тога предлаже да се тужилац одбије од свога тражења изнетог у противтужби и осуди на плаћање трошкова проузрокованих противтужбом. Изведени су докази предложени од стране парничних страна према закључку овога суда на записнику од 23. X. 1936. год. Заст. противтужиоца прилаже попис трошкова. На основу проведених доказа у смислу §-а 368 грпп. по свом слободном уверењу налази: По пропису §-а 937 грађ. зак. право на накнаду штете застарева за три године од дана када је оштећеном штета била позната. Пошто је противтужиоцу још приликом примопредаје Дома у години 1925. било познато да под није добро израђен, те му је услед тога још тада обустављено 15.000.— динара то је и своје право на накнаду штете требао реализовати у законском року. Како се је тужена страна у свом одговору на противтужбу позвала на застарелост, на коју се суд по §-у 949. има обзирати само на захтез странака, нашао је да је право противтужиоца на тражење накнаде штете застарело. Без утицаја је на овакву пресуду суда то што је по тужби Акц. друштва за трг. и инд. А. Д. противу тужиоца И. В. због дуга, који потиче из истог правног односа због кога је тужени В. поднео противтужбу донета делимична пресуда на основу признања, пошто се странке у томе спору нису ни позвале на застарелост па је суд није ни узимао у обзир. Суд је у смислу §-а 538. грпп. у вези §-а 495. грпп. био дужан да цени чињеничне наводе што их је изостала странка раније изнела а у колико су ти наводи утврђени у припремним поднесцима а тужена страна по противтужби још у своме одговору на противтужбу, позвала се на застарелост потраживања, то је услед тога суд и одбио противтужиоца од~ захтева у противтужби". По призиву тужиоца, Окружни суд за град Београд пресудом од 16 новембра 1937 године Пл. 607. потврдио је пресуду Среског суда као правилну и на закону основану. По ревизији тужиоца, Касациони суд у Београду пресудом од 29 априла 1938 године Рев. 340. потврдио је пресуду Окружног суда са разлога: „Ревизијом се побија призивна пресуда са разлога, што су призивни и првостепени суд погрешно утврдили, да је тражење тужиочево које потиче из уговора о грађењу Дома Материнског удружења, које је грађење предузео тужилац а постављање пода од ксилолита у томе Дому поверио туженом Акц. друшт., застарело. Према ревизији рок је од десет година предвиђен у §-у 928/3 грађ. зак. од окончања спорних послова, није протекао, па није ни могла наступити застарелост тужбеног тражења. Суд је према ревизији требао да изведе све предложене доказе, да би се основаност тужбеног тражења утврдила, јер се застарелост по ревизији има рачунати по §-у 928/3 грађ. зак. а не по §-у 939 грађ. зак. Због наведеног ревидент налази, да стоји погрешна правна оцена — разлог из тач. 4 §-а 597 грпп. и недостатак поступка из §-а 597 тач. 2 грпп. Касациони суд по оцени означених ревизијских навода сматра да су ревизијски наводи из тач. 4 §-а 597 грпп. неосновани зато, што према утврђеном чињеничком стању и тужбеном тражењу у овом случају није у питању однос између предузимача као главног уговорача и Материнског удружења као сауговорача, већ је у питању једно потраживаже, које потиче из уговорног односа предузимача зграде и подпредузимача туженог Акцион. друштва за трг. и индустр., које се обвезало у ново подигнутој згради поставити под од ксилолита. Стога се не може у овом случа.ју, на оцену питања овог тужбеног потраживања применити § 928/3 грађ. зак., који предвиђа застарелост од десет година, јер се тај пропис односи само на предузимача зграде и архитекте за тврђе грађевине и предузећа, који су извршили или управљали, а не и на подпредузимача, који раде само један део грађевине, као што је овде био случај, а који уопште са самом грађевином и предузећем грађевине као подпредузимачи не управљају, те ■се због тога на њих не може односити застарелост из наведеног законског прописа.