Бранич

410

,Б Р А Н И Ч"

Г" С друге стране, г. Жосеран тврди, да од тренутка када имаIмо да чувамо један предмет, одговорни смо за штету коју он може да проузрокује, и да није потребно да тражимо да ли смо ми у грешци, пошто је то директна последица права сопствености. Тако, у овом систему, грађанска одговорност базира на ризику створеном у исто време кад и објект који је наша својина и овде се налази довољно оправдање обавезе за сношење штете коју овај објекат може да проузрокује. Друга једна теорија, теорија законског поверења М. Е. Левија, објашњава одговорност за дела предмета и лица које ми чувамо, као последицу злоупотребљеног законског поверења. Законско поверење води порекло из чињеничне ситуације или из обећања, и веровање које ми придајемо тој ситуацији, ствара поверење и одговорност — без којих не би се могла замислити правна безбедност. Дакле, увек када ово законско поверење буде изиграно, имаћемо злоупотребу права, појавиће се дакле одговорност. По овој теорији било би много лакше доказати поверење које је могло уливати у даном моменту једно формално обећање него кривицу аутора штете. Али ово објашњење које пружа један јединствен критеријум за утврђивање одговорности, било уговорне, било деликтне, претставља само теоријску важност, будући да практички разлика између уговорне и деликтне одговорности произлази нарочито из обавезе доказивања^која, у случају грађанског деликта, пада на терет тужитеља, а у случају уговора пада на терет оптуженог. Да споменемо такође и теорију злоупотребе права, као извор одговорности, која проширује знатно домен грешке, проглашујући грађанским деликтом вршење свога права у виду оштећења другога. Тако грађанска се одговорност појављује увек када злоупотребимо наше право, а преко злоупотребе појављује се и обавеза накнаде штете коју смо проузроковали. Ииак, у пркос овим теоријама, које су имале великог утицаја на законодавца и на јуриспруденцију, а могу се позивати на дела г. г. Мазо (Магеаих) о грађанској одговорности у којима се налази тако научно документирање у овој ствари, класична теорија, по којој је грешка (чл. 1382 франц. Грађ. зак. — 988 рум. Грађ. зак.) један од саставних елемената деликтне грађанске одговорности, није била потпуно напуштена, само је се њен домен — како ћемо видети — необично сужавао. Констатујмо најпре да, захваљујући разним теоријама, професионални је ризик био примљен од свих модерних законодавстава као основа одговорности послодавца према индустријском раднику. Немачки закон од јула 1884, закон од 9 априла 1898 у Француској, белгијски закон из децембра месеца 1903, румунски закон од 25 јануара 1912, чине од професионалног ризика законску презумцију у корист индустријског радника, на чији терет не пада више „обавеза доказа послодавчеве грешке", који остаје дужан да му плати отштету, а ако жели да се ослободи ове одговорности треба да докаже, да је штета била проузрокована кривицом радника или другим узроцима који му се не могу приписати.