Бранич

О ГРАЂАНСКОЈ ОДГОВОРНОСТИ У РУМУНСКОМ ПРАВУ

409

Али, будући да је број несрећних случајева порастао на забрињавајући начин, констатовано је да је класични систем теорије одговорности недовољан и да у новим приликама привредног живота не би било право остављати терет доказа опиз ргоћзпсН — жртвама разних несрећних случајева. Тада се доктрина трудила да изгради нове системе оправдања одговорности, базирајући се такође на оним принципима Грађанског законика, који су повољнији за жртве несрећних случајева, нарочито за индустријске раднике. Тако, 1883 и 1884 појављују се први покушаји једног новог тумачења теорије одговорности; то је „уговорна теорија", чији су оснивачи баиге! и батс^еПеИе. Ова теорија, полазећи од чланова 1135 франц. Грађ. зак., 970 рум. Грађ. зак.: споразуми треба да се изврше добровољно, и чланова 1156 франц. Грађ. зак., 977 рум. Грађ. зак.: тумачење уговора треба да се врши према заједничкој намери странака, труди се да прошири домен уговорне одговорности; сопственик индустријског предузећа који запосли радника у свом предузећу, преузме одговорност да га разреши дужности у потпуном здравственом стању пошто му истекне уговорни рок. И ако се деси неки несрећни случај, послодавац је обавезан да плати раднику оштету у смислу чл. 1147 франц. Грађ. зак. — 1082 рум. Грађ. зак. који обавезује дужника — у овом случају послодавца — да плати накнаду за неизвршење уговора ако се не оправда случајем или вишом силом. Уговорна теорија имала је велики доктринарни успех у Белгији, али је била стално одбацивана од француске и румунске јуриспруденције, које су је сматрале као погрешну интерпретацију појма уговора и, с друге стране, радник није био никако боље заштићен зато што је морао да докаже „неизвршење претпостављеног уговора", доказ који је често тешко прибавити. Друга једна теорија, врло оштроумна, јесте „теорија објективне одговорности", подржавана од великих правника 8а1еШез-а и Јо5бегапс1-а. Ови правни писци су полазили од идеје да свако треба да сноси последице своје радње. Тако, грешка, као основ одговорности, имала би се одбацити, будући да се одговорност довољно оправдава материјалном чињеницом проузроковане штете. За 8а1еШе5-а, индустријалац који организује фабрику у којој су људски животи изложени опасности, обавезан је, ако се деси неки несрећни случај, да сноси професионални ризик. Кривица као основ овде треба да буде одбачена. У овом је систему положај радника — жртве несрећног случаја — знатно побољшан зато што му остаје једино да докаже однос несрећног случаја и штете коју је претрпео, доказ који је увек лако прибавити. По овој теорији, основа одговорности почива на закону; индустријалац, (или сопственик) будући обавезан законом да плати штету, ако хоће да се ослободи ове обавезе треба да докаже, да му се не може импутирати факат — чињеница која је штету изазвала.