Бранич

СУДСКА ПРАКСА

503

Обазирући се брижљиво на резултат целокупне расправе и изведених доказа, суд је у смислу § 368 гпп. нашао, да је тужиљи успело да докаже своја чињеничка тражења изузевши оно да је у мираз донела и четири метра креп сатена и шесг пари есцаја за које је ствари сагласним исказом тужиље и туженог утврђено да су за Младенце добијене од кума и старог свата као поклон, тако те тужиља нема права да их захтева као саставни део мираза услед чега је суд тужбени захтев у погледу ових ствари и одбио. За остале ствари утврђено је признањем самог туженог које чини непотребним сваки други доказ — § 362. гпп. да су означене ствари мираз. Туженику није пошло за руком да докаже своје тврђење да је са даваоцем мираза — оцем тужиље — имао уговор да 50.000 дин. колико је примио у готову, може да употреби на куповање намештаја и ствари потребне за брак, јер је отац тужиљин, Р. В. саслушан као сведок, изјавио да о томе није било говора. Напротив, да је тужени њему приликом преговора о миразу казао да он има намештај, па су се зато и споразумели само о новцу и неким стварима. И сведок Н. В. потврдио је да о куповини ма каквих ствари од тих 50.000 дин. није било говора. На крају и из исказа сведока О. Р. није се могао извући закључак, да је отац тужиљин приликом давања мираза овластио туженика да од 50.000 дин. купује шта хоће, јер прво у моменту када се водио разговор између туженог и оца тужиље о коме сведок сведочи вођени су само почетни или нрипремни разговори, а није било дефинитивног споразума, а друго из исказа се сведока О. и речи које је пред њим изговорио туженоме отац тужиље: „а ти купи шта хоћеш", неда закључити да се то односило баш на оних 50.000 дин. будући да се је то једнако могло односити и на лична сретства туженога, поготово када је тужени, према свом признању имао и лично велике приходе а те приходе има и сада. Осим тога противно је свакој логици и законским прописима да се мираз употребљава на оне сврхе за које је према својој одбрани употребио новац тужени. Јер мираз је оно имање што га жена донесе мужу ради лакшег живљења и које муж не сме употребљавати у сврхе лакомисленог живљења. Ако је муж употребљавао новац за плаћање свадбеног ручка, за куповину поклона тасту, ташти и шураку, за куповање поклона жени и путовање у Бању и остало што наводи тужени а што не може да се уврсти у редовне брачне терете, чијем олакшању има да служи мираз, онда то не може да падне на терет мираза, него само на терет његове личне имовине. По § 766. гз. муж је овлашћен да потроши новац добијен у мираз, али за вредност и накнаду својим добром јемствује. Навод туженика да је тужиља од миразних новаца изузела четири пута по 4.000 дин., дакле у свему 16.000 дин. тужени није успео ничим да докаже. Из чињенице да је тужени међу ствари, које је наводно куповао од мираза према споразуму са оцем тужиље, уврстио и радио-телефонски, за који је доцније сам признао да га је купио пре брака и пре пријема новца, суд је извео закључак да тужени намерно удешава своју одбрану и у томе наводи чињенице које са стварношћу нису у опште у сагласности, само да би избегавао законској дужности да поврати мираз. Ствари које је тужиља поред готовог новца донела туженоме, по изричном пропису § 768. гз. остале су својина тужиље и са њима тужени нема право да располаже. Могло би се само поставити питање да ли тужени као муж тужиље, има право да ове ствари као и новац у износу од 50.000 дин. задржи и ужива док се брак његов са тужиљом правоснажном одлуком не раскине, или је он дужан да све те ствари одмах тужиљи врати. Суд је по овој ствари стао на гледиште да је тужени дужан све ствари и новац одмах вратити тужиљи. То из ових разлога: § 766. гз. прописује да муж има право уживања мираза док брак траје у сили и важности, али израз „док брак траје" у сили и важности (из § 766. гз.) суд схвата да брак треба да буде у пуној сили и пуној важности, т. ј. да поред правне везе постоји фактична заједница између мужа и жене. У случају да брак није у пуној сили и пуној важности т. ј. када између супружника немр фактичне заједнице, а за раскид правне брачне везе води се код "р.чвеног суда парница, ако је до прекида брачне фактичне заједнице и до бракоразводне парнице дошло кривицом мужа, муж не може имати право да задржи и ужива миразну имовину женину. А у конкретном случају из целокупне расправе и изведених доказа произлази да је фактична брачна