Бранич

546

„Б Р А Н И Ч"

житеља, те због тога туженик на туђо.ј ствари није могао стећи заложно право — § 314. грађ. зак. Навод туженика у ревизији, да је он стекао право залоге на ствари свога дужника за то, што, вели њега не везује пом. уговор о куповини и продаји спорног апарата, пошто тај уговор није објављен да би могао бити познат туженику, као и да је ималац ствари према свима фигурирао као поштен држалац ствари, и због тога је власник исте, јер му та својства, вели, признаје и грађ. зак. као држаоцу ствари, — посве је неумесан, јер сама државина покретне ствари по §§ 225. и 226. грађ. зак. не претпоставља власништво догичне ствари, већ се за свако законо прибављање једне ствари по наведеном зак. прописима тражи пуноважни основ и закони начин прибављања дотичне ствари. У овом спору дужници туженика према утврђеном чињеничком стању добили су спорни апарат у државину од тужилачке фирме, али не и у својину, а објављивање самог уговора о купопродаји спорног апарата по закону се не тражи за стицање права своЈине, те су зато ови наводи туженика неумесни и неосновани. Тако исто и навод туженика, да тужилачка фирма не може тражиги натраг спорни апарат у својину, кад је утужила доспеле менице, које су дате као куповна цена за апарат, — неоснован је, пошто је у уговору о купопродаји спорног апарата према изнетом чињеничком стању у пресуди првог и другог суда предвиђено, да тужилачка фирма задржава право својине спорног апарата док јој се исти не исплати. Па како јој спорни апарат није исплаћен то има право по самом уговору исти натраг тражити § 547. грађ. зак. Позивању туженика на § 653. грађ. зак., да тужилачка фирма не може тражити натраг спорни апарат већ само наплату куповне цене, — такође је неосновано, јер по нахођењу Касационог суда примени овог законског прописа има места кад се ствар прода на почек и одмах ствар преда у државину и својину, а не и кад се задржи право својине, као што је овде случај". Јобсн Д. Смиљанић, секретар Касац. суда у Београду. Признање мораторног дуга по чл. 38. и 39. закона о ликвидацији мораторног стања као извршни наслов у смислу т. 9. § 2. закона о извршењу и обезбеђењу. Закон о извршењу и обезбеђењу у § 26. прописао је које све врсте одлука и аката могу бити извршни наслови. Несумњиво је, да је законодавац у овом пропису изрично побројао оне одлуке судова и других власти, које се најчешће јављају у правном животу, а за одлуке осталих управних власти и других јавних органа, употребио је у т. 9. § 2. наведеног закона општи израз „одлуке управних власти или кога другог јавног органа, против којих нема правног лека, који би заустављао извршење". Но овај општи израз законодавца створио је у судској пракси различито схватање, тако да се у једном конкретном случају признање мораторног дуга, дато у смислу чл. 38. и 39. закона о ликвидацији мораторног стања, третира као извршни наслов, у другом пак не, што све зависи од схватања оног суда који има донети одлуку по стављеном захтеву. Излази, да у судској пракси постоје два схватања: једно, да признања мораторних дугова нису извршни наслови у смислу т. 9. § 2. закона о извршењу и обезбеђењу и друго, да имају сва својства извршних наслова. Сматрамо, да је погрешно становиште, да признања мораторних ДУгова и одлуке Дирекције ликвидационе банке, донете на основу ових признања немају својства извршних наслова. Ово с тога, што у ал. 4. чл. 38. закона о ликвидацији мораторног стања стоји законска претпоставка, да је сваки дуг признат који у одређеном року није оспорен, а у ал. 4. чл. 39. истог закона, да се сваки признат дуг по мораторним меницама сматра као и пресуђен, из чега излази закључак, да сама изјава дужника или његовог преставника о признању дуга> односно констатација пропуштања рока за пријаву изјаве о непризнањУ дуга има снагу извршне судске пресуде.