Бранич

СТАЛЕШКО ПРАВОСУЂЕ

547

Па како је код оваквих случајева дуг пресуђен (рес јудиката), то никакви правни лекови нису допуштени против одлуке о констатацији истог. У колико одлуке на плаћање по мораторним дуговима нису донете од стране редовних судова, већ од Дирекције ликвидационе банке не може се сматрати да исте само због овога не могу бити извршни наслови, у толико пре, што су донете од стране Дирекције, као установе управне извршне власти, која је поменутим прописима Закона о ликвидацији мораторног стања овлашћена на то. У том својству Дирекција дела као јавни орган, а не у улози банкарске финансијске институције. Са изложенога излази јасно, да су одлуке на плаћање мораторног дуга, донете на основу изричног признања дуга од стране дужника или његовог пропуштања рока за пријаву о непризнању дуга, извршни наслови баш у смислу т. 9. § 2. закона о извршењу и обезбеђењу. С. К.

СТАЛЕШКО ПРАВОСУЂБ Један интересантан случаЈ из сталешког правосуђа. Н. С., бив. старешина Среског суда у Б. и бив. адвокат, тражио је упис у именик адвоката са седиштем у Београду. Одбор Коморе решењем Бр. 2872 од 28. септембра 1938. год. одбио га је од тражења на основу § 4. слова ж) Зак. о адвокатима, по коме пропису не може стећи адвокатуру онај ко због душевних мана није спосбан да сам врши адвокатске послове. Разлози за одбијање били су ови: Молилац Н. С. као старешина Среског суда у Б. лишио је живота адвоката Ж. П. због чега је против њега био поведен кривични поступак, у коме је установљено, да Н. С. није душевно здрав и да је дело убиства извршио баш у време кад је душевно био болестан. Оцена његовог душевног здравља дошла је и до Главног санитетског савета у Београду, који је утврдио: а) да Н. С. болује од неизлечиве душевне болести (параноидно лудило), које се с времена на време у наступима јавља, док лаицима у међувремену тих наступа може изгледати као да је он душевно здрава особа; б) да се душевна болест Н. С. појављује у наступима кад ређим кад чешћим, а по некада ти наступи изостану за читав низ година да се опет поврате и да се он мора сматрати као стално опасна личн о с т. (Акт Главног санитетског савета у Београду Гл. С. С. Бр. 2087 од 20. маја 1935. године). Молилац је поднео, истина, лекарско-комисијско уверење Управе болнице за душевне болести у Београду Бр. 5971 од 25. јула 1938. год. у коме се тврди, да је он способан за обављање правних послова и за трећа лица. Сматрајући да је ово мишљење у нескладу са мишљењем Главног санитетскога савета напред цитираним, Комора је прибавила извештај, односно објашњење од истог у акту Гл. С. С. Бр. 469 и 470 од 12. септембра 1938. год. из кога излази: 1) да се мишљење лекарске комисије Управе болнице за душевне болести у Београду односи на садашњу способност Н. С. за правне радње; и 2) да у ствари нема неслагања између мишљења под 1) и мишљења Главног санитетског савета у акту Бр. 208 од 20. маја 1935. године, јер се једно мишљење односи на једно а друго на друго време. Кад се пажљиво проуче ова два лекарска мишљења, долази се до оваквог закључка: 1) Главни санитетски савет одговором у акту Гл. С. С. Бр. 469 и 470 од 12. септембра 1938. год. није ни у колико побио своје мишљење у акту Гл. С. С. Бр. 208 од 20. маја 1935. год., према коме је Н. С. неизлечиво болестан, с тим да се код њега болест може јављати у размацима кад већим. кад мањим; 2) лекарска комисија Управе болнице за душевне болести у акту Бр. 5971 од 25. јула 1938. год. не тврди, да је Н. С. потпуно излечен, већ само то, да сада не показује знаке параноидног карактера, тако, да се практично сада има сматрати здравим и способним за обављање правних послова, чак и за трећа лица. Али ова комисија ни.је казала, да се неизлечива душевна болест (параноидно лудило) ни-