Бранич

548

„Б Р А Н И Ч"

када више неће појавити, односно не тврди, да је неизлечива болест излечена. Према лекарским мишљењима молилац Н. С. је неизлечиво душевно болестан. То што сада изгледа нормалан последица је природе његове душевне болести, која се може јављати у дугачким размацима. Како адвокатуру може стећи и вршити само оно лице, које нема душевних дефеката, а не и лице, које изгледа душевно нормално и у таквом стању заиста способно за вршење правних радњи и обављање правних послова за трећа лица, али код кога се по природи неизлечиве болести неминовно морају јавити знаци душевног обољења, то молиоца Н. С. од тражења уииса у именик адвоката треба одбити. * Н. С. је против решења Одбора Коморе изјавио жалбу у којој је навео: I) Комора је за основ свога разлагања узела мишљење Главног санитетског савета од 20. маја 1935. год. у коме се налази тадањи закључак Савета, као да ја болујем од неизлечиве душевне болести. Међутим ни сам Савет не остаје данас при томе мишљењу, када у своме акту од 12. септембра 1938. год. (на одговор Коморе) каже да се то мишљење односи на т а д а њ е стање мога душевног здравља, према коме је стању Савет тада дао овакво мишљење. Али, ако је тада моје здравље можда могло дати основа Савету за такво мишљење, стање је код мене после тога и данас такво, да ни Савет при томе мишљењу није могао остати. У томе погледу желим да истакнем само неколико налаза који се виде из уверења, приложена уз судски предмет по овој ствари. То су: 1) Налази и мишљења из извештаја Државне болнице за душевне болести од 8. октобра 1936. (акт упућен Окр. суду — Зајечар) из којих се види: да ни тада (1936.) нису постојали код мене знаци никаквог душевног обољења; да се код мене не могу утврдити никакве остаци обољења и да даљни ток мог душевног стања може проћи без икаквих наступа. 2) Налази и мишљења у извештају лекарске комисије од 25. јула 1938. (који се налазе у актима Коморе) из којих се види: да ие показујем никакве знаке душевног обољења; да ми је душевно стање стабилизирано и не показује никакве сметње и да се у душевном погледу имам сматрати потпуно здравим и способним за вршење правних послова за себе и трећа лица. П. Те сам моменте навео због тога, што их треба имати у виду за правилно разумевање мишљења Гл. сан. савета од 12. септембра 1938. бр. 469. У своме одговору Савет није нимало нејасан, јер на питање Коморе јасно одговара: да за Комору може бити меродавно само лекарско-комисијско уверење, издато 25. јула 1938. г., које је издато на основу непосредног посматрања. Та реченица претставља мишљење Г. сан. савета. Тим ставом Савет упућује Комору, да је за њу меродавно само мишљење комисије, из кога се види да код мене нема никаквих знакова душевног обољења и да сам у том погледу потпуно здрав. Да би то своје мишљење о меродавности налаза од 25. јула 1938. год. поткрепио, Савет истиче у своме акту још и то: да између мишљења комисије од 25. јула 1938. и Савета од 20. маја 1935. нема чак ни опречности. Јер је Савет давао 1935. мишљење према тадањем стању, а комисија 1938. према стању садашњем. III. После овако прецизног одговора Гл. сан. савета Комора није могла да из свега тога изводи неке друге закључке, преко оних које су извели лекари, као стручна лица за ту ствар. И када је Савет упутио Комору да је за њу меродавно мишљење комисије од 25. јула 1938. она је требала да као основ свога решења узме то мишљење, и донесе решење којим се мој упис у именик адвоката одобрава, зато што испуњавам све услове прописане законом. * Касациони суд у Београду — I крив. веће — Р. 259/38. од 24. октобра 1938. поништио је решење Одбора коморе са следећих разлога: Комора је погрешно нашла да стоји случај из § 4. сл. ж) Зак. о адвокатима, када се из иалаза и мишљења у извештају лекарске комисије од 25. Јула 1938. Бр. 5971 и мишљења Главног санитетског савета од 12. септембра 1938. г. Бр. 469 види, да је за садашњу способност молиоца Н. С. ме-