Бранич

12

„Б Р А Н И Ч"

наћи ни утехе, па ни наде за њихову поправку. И ето, драги Добро, у том и таквом осећању данас се и ја налазим, јер видим, да твој другарски губитак не могу да накнадим, пошто је нас другова, међу којима бих требао да нађем замену, све мање и мање. Због тога, драги Добро, губитак искреног друга и пријатеља мора се болно и зажалити и оплакати, јер пријатељ и добар друг није исто, што и мртва ствар, која се може одмах другом заменити, чим се она истроши. И дрво се заплаче кад му се одсече која његова грана и, онда, како да не зажали и да се не заплаче живо срце, кад осети да му се чупа из њега оно, што је у њему било чврсто прирасло. А Добра је нашим дугим и искреним другарством био у истини у мом срцу прирастао толико, да сам га, несумњиво, искрено волео исто онако као што сам уверен, да је тако исто и он мене волео. С тога мој данашњи бол није само израз једне другарске конвенционалности, него бол једне дубоке и искрене осећајности. Па ипак не треба заборавити, да жалост и туга могу не само да ослабе и оборе човека, него га могу у тим моментима морално чак и да ојачају и издигну. То за то, што жалост и туга имају и једну добру страну, што нас у том тренутку одстрањују од саможивости и личних и ситних момената и упућују само на врлине и друге добре особине покојникове и, на тај начин, истичући га пред нама као угледан пример, у ствари нас морално ојачавају и подижу. А покојни Добра имао је у себи готово само добре и похвалне особине, које нас, збиља, могу као угледан пример и ојачати и морално уздићи. Добра Петковић је у нашем друштву, несумњиво, представљао једно велико име, не толико својим богатством, колико по свом великом и поштеном адвокатском имену и гласу. Ја се нећу пребацити ако кажем, да су га те његове велике моралне и духовне особине подигле до те висине, да у последње време у нашем правосуђу није било ниједног већег спора не само у БеОграду, него ни у целој Краљевини, за чије решење није затражена помоћ пок. Добре, било у његовим правним саветима, било у његовом заступању самога спора. То своје велико име Добра је достојно и заслужио, јер га је стекао само својим сопственим поштеним радом и одличном правном спремом. Његова истакнута и ноторна правна спрема није остала незапажена чак ни од саме Државе, која га је, због тога, стално и бирала за члана комисије за пројектовање законских предлога. Због тих својих особина дуго времена био је и на челу удружења адвоката, као његов претседник, а у знак признања за његов такав рад био је биран и за почасног доживотног претседника Адвокатске коморе. Па ипак и тако широко познат и тако високо почаствован Добра се тиме није никад хвалио ни истицао. Скроман по природи он је све то примао као другарску пажњу а не као некакву његову славу. И само у тој његовој скромности и таковој његовој личној култури и помирљивости треба тражити и разлоге пажњи и великом поштовању, коју су му другови указивали, јер је познато, да охолост и гордост никад човека не уздижу^ него, напротив увек и само друштвено руше. Његово стварно истицање остало је и даље, до његове смрти, само у истицању