Бранич

ПОСВЕТА ј Д0БРИ80ЈУ-Д0БРИ С. ПЕТКОВИЋУ

11

Пок. Добривоје С. Петковић проживео је свој живот и ис трошио своје снаге у томе и таквоме амбијенту. Он је један дао те наше велике националне, моралне и културне вредности. Њему у томе народном послу припада један частан и знатан део. Одбор Адвокатске коморе у Београду одлучио је да наредне среде одржи један комеморативни састанак у просториЈама своје зграде, на који има част да позове претставнике нашега судства, адвокатуре и правништва, као и друге претставнике нашега културног живота и да том приликом и више и исцрпније забележи оно, што је наш почасни претседник и колега пок. Добривоје С. Петковић учинио, те да тако илуструје и за будућност сачува његово дело. Какав је аманет нама адвокатима оставио наш почасни претседник пок. Добривоје С. Петковић. Да употребим његове речи, једну реченицу из резолуције донете на Скупштнни Удружења јавних правозаступника од 17. јуна 1912., када је претседник био пок. Добра, а где је у сталној борби за доношење новог закона било речено: „Тражимо да се донесе нов закон о адвокатима, и то час пре, и то ради савремних потреба правосуђа и моралног угледа правозаступничког реда у нашем друштву". Ето то су били мотиви борбе која је трајала 64 године, то су биле жеље генерација које су нам претходиле, то је аманет који нам је оставио наш почасни претседник пок. Добривоје С. Петковић. Ми имамо да продужимо ово дело и да искупимо очекивања наших старијих; то је наш задатак. Ја верујем да ћемо и ми наш задатак испунити, као што су то и раније генерације учиниле. У то име одајем последњу пошту пок. Добри Петковићу. Нека му је вечан спомен међу нама и нека му је лака земља и мир његовој души! Говор г. Ђоке Карајовановића гласи: Драги и добри мој друже Добро! С болом у души приступам твом посмртном телу и питам се, зар је зла коб морала да те отргне од твоје теби драге и добре супруге Даре и твојих искрених пријатеља и другова, који су у теби гледали само пример савесности, поштења и адвокатске спреме; да те отргне баш у времену, када си својим дугим неуморним радом и стеченим пуним искуством могао још послужити друштву као апостол правде и законитости. С тугом у срцу питам се, зар је, збиља, истина, да свога доброг друга Добру нећу више никад видети и са његових благих усана никада више нећу чути ону искрену реч, која је међу нама готово четрдесет година нашег сталног другарства, развијала и израђивала до те висине једнакост нашег правног мишљења, да се у правним питањима готово никада нисмо подвајали. Питање је заиста болно, али на које налазимо одговор, на жалост, У овој пред нама стварној и трагичној очевидности. Што је још жалосније и што морам нарочито да подвучем, то је факат, да у животу има и таквих туга и болова за које се, понекад, не могу