Бранич

28

,Б Р А Н И Ч"

вић поносно ншао, не омету или задрже, ни слаби закони, ни слаби људи, ни лоша правда — аманет је нашег учитеља Петковића. II. Закон је тешко доносити, кад се не ради о слабим преводима, али их је још теже примењивати. Пред очима доброг законодавца увек лебди општи интерес, једнак за све. Пред очима доброг судије и адвоката лебди не само опште правило, већ и посебни интерес, из посебног спора. Кад лекар даје дијагнозу он скоро увек пред собом има видне или докучиве симптоме, који му указују пут. Ако адвокат или судија, стану пред проблемом људских интереса, они често не наиђу ни на једну вид.љиву манифестацију, која би тајну расветлила. А према Ларошфуковом афоризму: интереси говоре све могуће језике, играју све могуће улоге, па чак и улоге незаинтересованих. Цицерон каже да успехе лекара сунце греје, а неуспехе земља покрива. А неуспех у доношењу правде не прима ни земља, јер жртва неправде болно јауче, а јавно мњење суди и без пресуде. За то је наша грешка тежа, јер она не погоди само жртву, већ и друштво и државу, на чију се душу слажу сви грехови, свих фактора, који у њихово име судбинама одлучују. Љутска душа компликован је лабиринт, који се некада затвара као Лајдницова манада, а некада отвара да би њен бол чуо цео свет, од земље до неба. Као што су људи различити, тако су различите и њихове душе. Због тога не постоји један, већ сијасет кључева за проналажење полазне тачке, на путу у љутске тајне. Данашњи човек склон је болести, да себе узима за центар свих друштвених гравитација. За то он са својим егоизмом иде далеко, те због самоодржања у људском вртлогу, често фантазије претвара у претставе или уверења. А то бива једнако, како онда кад човек своје тражи или брани, тако и онда кад руку пружа ка туђему. Да би дубље ушао, не само у законе већ и у људске душе, Добра Петковић је један од наших најранијих правника који се упустио у питања индивидуалне психологије и правне политике. Његове расправе о жени на суду према гледишту великог криминалисте Гроса, и о симулантима деликвентима, према становишту савремене криминологије, објављене у „Браничу" пре 40 година, одају нашег раног пионира ове нове науке. Кад је Грос нашим правницима само по имену био познат, Петковић је већ у својој тридесетој години износио основне идеје његовог учења и његових упутстава у истрази. Није претеравао да се бави са ситницама, кажу Римљани. Али истине нема без ситница, рекао ми је једном приликом пок. Петковић. Да би истину пронашао, он је улазио у све детаље, и испрвд истинб маестрално уклањао магловитост, коју ствара људски егоизам. Истину је морао пронаћи и проналазио је, јер је добро знао да успеха нема без убеђења, а убеђења нема без истине. Кад истину пронађе и у поверено право сам себе убеди, онда се пок. Петковић за добар исход није плашио. За то што је веровао себи, и за то што је увек би први судија за сваки