Бранич

72

„Б Р А Н И Ч"

5. Несавесних задругара и шпекуланата има свугде и увек, па и у задругарству. Ти ће својом неуредношћу и држањем довести до тога или да се цело имање прода или ће натерати остале задругаре, да њихов дуг исплате. 6. У жељи да једном стекне кров над главом, многи се и не упушта у прикупљање података с ким склапа заједницу, а сутрадан му сумњива већина несавесних шпекуланата и задругара контролише и најинтимнији живот у кући и терорише га. 7. Најзад, стварају се огромне могућности да се преноси појединих просторија са једног на другог задругара, са старог на новог, врше без знања државе и самоуправних тела и да се тиме избегава плаћање преносних и уговорних такса.

Кад наше правосуђе није толико еластично да би на основу § 215. Грађ. зак. дозволило увођење реалне сусвојине — онда је неопходан јасан и детаљан закон, који ће свакако морати садржавати више од тридесет чланова, које појављени пројекат садржи, и то без икаквих примеса задругарства. Задругарство ће ипак као и до сада у свом домену подизања зграда моћи да задржи само своју кредитну улогу, јер се кооперативизам—задругарство као солидаристичка установа, и етажна својина као чисто индивидуалистична установа — потпуно искључују.

СУДСКА ПРАКСА Давање претходног одобрења за штамггање списа од стране државаог тужиоца не спада у његову службену функцију, да би услед доцније забране растурања одговарао за накнаду штете. Тужилац је представио да му је тужени Б., као државни тужилац, решењем забранио растурање и продају књиге. Пре него што је књига оштампана, он се обратио туженом за обавештење, да ли иста може да се штампа и у том циљу предао му рукопис по чиЈем ]е прочитању тужени ставио параф „може", дакле дозволио му да га оштампа, што је тужилац и учинио. Међутим, кад је књига изашла из штампе тужени ју је забранио. Таквим поступком тужилац је оштећен са 20.580 дин. с обзиром на издатке и измаклу добит. Тужбом је тражено да му држава и Б. накнаде ову штету. Тужени су оспорили ово потраживање, јер, веле, да је садржина књиге била у противности са законом о штампи, те је тужени Б. правилно поступио кад је забранио растурање. То пак, што је тужени Б. на рукопису ставио .параф" да може да се штампа, не значи, да је тиме навео тужиоца да претрпи штету која је доцније настала забраном растурања књиге. По схватању тужених „параф" не представља ништа, пошто надзор над штампаним списама води Министар правде, односно орган, кога он за то делегира. Окружни суд за град Београд донео је пресуду По. 724/36 од 3-1Х-1937 г. којом се тужбени захтев одбија са следећих разлога: У смислу чл. 19. Закона о штампи побројани су случајеви, кад државни тужилац може да забрани растурање и продају једног штампаног списа. У том пропису вели се, да државни тужилац може да забрани спис, којим је почињено које било кривично дело из Закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави. По члану 21. истог закона противу одлуке државног тужиоца о забрани једног таквог списа нема места правном леку. Државни тужилац дакле одлучује да ли ће се у даном моменту узабранити један штампани спис или не. Он слободно цени да лп стоји случаЈ из чл. 19. Закона о штампи. Његова одлука, донета на основу слободне оцене, дискреционе је природе и не полдежи ничијем расматрању. Отуда државни тужилац за такве своје одлуке не може ни да одговарв