Бранич

СУДСКА ПРАКСА

117

тири године стажа као судије изричу правду, а да други, са исто толико и више стажа не могу на суду да констатују шта је правично и истинито, а шта не. Одредбе § 58. К. с. п. и § 5. Зак. о адвокатима иду у исти ред оних несрећних законских прописа који су оковали млађе правнике, не дозвољавајући им пун и правилан развој. Међусобно, ти законски прописи чине једну контрадикцију: тражи се дужа и што свестранија вежба, а, с друге стране, праве се препреке тој вежби. Или, ако ови прописи нису у контрадикцији, значи да законодавцу није стало до пуније спреме будућих адвоката, него је желео неоправдано да натовари на леђа млађима петогодишњи стаж. Онда су у питању аитисоцијални и неморални мотиви. Из изложеног јасно произлази да се нужно намеће допуна § 58. К. с. п. као што је била оправдана допуна § 384. К. с. п., који изрично говори о адвокатским приправницима као браниоцима пред среским судом. Тим допунама треба дати адвокатским приправницима већа бранилачка права, и то пред судијом појединцем и већем тројице без положеног адвокатског испита, наравно са већ издржаним једногодишњим стажем, а пред већем петорице са положеним испитом. Тиме би се удовољило многим потребама и виделе истинске користи. Предратни правници су били способни за браниоце после две године стажа, па не видимо разлоге зашто не би бар приближно било и са данашњим. Ако ништа друго, ми смо у доброј намери покренули једно актуелно питање, које заслужује ширу дискусију.

СУДСКА ПР.4КСА Када је јавни службеник у путни рачун унео други датум а не онај када је путовање извршено, кема дела из § 397. к. з. Окружни суд у П. пресудом својом бр. Кзп. 238/35. од 6. октобра 1936. г. прогласио је кривим опт. А. С. што је као аграрни саветник Жупанијског Аграрног Уреда у П. у свом путном рачуну истављеном 15. октобра 1930. г. а заведеном под бр. 15066/1930. увео неистините чињенице, да је путовао од И. преко пункта 90 до М. С. и натраг затим од И. преко Ф. П. О. и Ч. до К. О. и натраг и зато нарачунао километражу у износу од 525 дин., па је затим на овај путни рачун по овлашћењу Среског Начелника потписао клаузулу, да је ово путовање извршио и затим ову своту из депозита Начелства Среза В. б. 22. октобра 1935. г. наплатио, чиме да је починио преступ из § 397. од. 1. к. з. па се стога на основу горњег законског прописа уз примену §-а 70. к. з. кажњава са (15) петнајест дана затвора, и т. д. До овакве пресуде, првостепени суд је дошао, на основу доказног поступка обзиром на признање опт. А. С:, да Ге означенога дана у рачуну путовао железнидом до Ф., одатле колима до И, па се на исти начин тим путем вратио у II, али даље наводи, да је напред наведено путовање обавио 11. октобра 1930. г., па је пропустио то у рачун за то путовање да унесе, већ унео у овај рачун, да би тај свој путни трошак наплатио; као и на казивање сведока М. и Г. прв. суд га је прогласио кривим за напред наведено дело, не уваживши одбрану оптуженог, да је овде само омашка у датуму. При одмеравању казне суд му је уважио као олакшицу породично стање, те је применом § 70. к. з. изрекао напред наведену казну и т. д.