Бранич

124

„Б Р А Н И Ч"

спорном имању а потврда је техничка израда судска, од које не зависи право својине продавца Милоша и пренос на туженог Милана. Пресуда II грађ. већа Касационог суда од 30-1Х-1938 г. Рев. 1147/38. Тих. М. ИЕпновић, секретар Касац. суда у БеоградуЗа спорове кућне службености надлежност суда одређује се према вредности означеној у тужби. (Закључак Касационог суда у Београду од 2. септембра 1938. год. Рек. 225). Тужилачка општина у својој тужби навела је: да је тужени пре кратког времена на своме зиду између куће и кафане у Св. Николи отвориа врата према општинском плацу, кроз та врата улази и излази и на тај начин прелази преко општинског плаца неовлашћено и противно одлуци општинског одбора. Тужена страна признаје да је заиста на зиду између куће и кафане отворила врата, која гледају према општинској улици и то по одобрењу општинске управе. Срески суд у Велесу пресудом од 20. децембра 1937. год. П-418, установио је да тужена страна нема права службености прелаза преко општинског плаца. По призиву обеју парничних страна, Окружни суд у Велесу, по службеној дужности, закључком од 22 марта 1938. год. Пл. 55/38. укинуо је пресуду среског суда и тужбу одбацио са разлога: „Из чињеничког стања нападнуте пресуде среског суда види се, да је повласно добро кућа односно кафана, а да је послужно добро спорни плац. Па како се природа службености утврђује по повласном добру а у конкретном случају то су кућа и кафана — то из тога јасно излази да се овде ради о кућној службености, и ако је у питању прелаз преко послужног земљишта, које као такво преставља пољску службеност у см. § 335. гр. закона. Међутим према правном схватању призивног суда срески суд је погрешно нашао да је он стварно надлежан за пресуђење спорне кућне службености, јер за спорне кућне службености уопште није надлежан срески суд, нити судија појединац Ок. суда, већ Окр. суд као зборни суд, те је према томе нападнута пресуда ништавна, као и цео поступак, који је пресуди претходио, а то са следећих разлога: По од. I. § 46. грпп. основни тип наших парничних судова у погледу стварне надлежности је Окружни суд у чију надлежност као зборног суда начелно спадају сви спорови који нису посебним зак. одредбама стављени у надлежност среских судова, одн. трговачког или рудничког већа — § 44., 47. и 48. грпп. Напротив надлежност среског суда регулисана је у виду изузетка зборно судске надлежности и као таква не обухвата и кућну службеност, која је предмет спора. Са тих разлога за спорове кућне службености није надлежан ни судија појединац Окр. суда — § 6. грпп. Према томе за ове спорове искључиво је надлежан Окружни суд као зборни суд без обзира на вредност, те се они ни изречним споразумом странака не могу износити пред срески суд — § 101. од. III. грпп. Пошто је овде у питању неизлечива ненадлежност на коју је суд по сл. дужности дужан да пази, то је призивни суд, поводом призива парничних странака, са изнетих разлога а на основу § 571. т. 3. грпп. укинуо нападнуту пресуду и поништио сав у првом степену проведени поступак, како је то у диспозитиву одлучено". По рекурсу тужиоца, Касациони суд у Београду закључком од 2. септембра 1938. год. Рек. 225. укинуо је закључак Окружног суда са разлога: „Да су рекурсни наводи основани, а на име: Окружни суд у Велесу, као призивни суд, решавајући по призивима обеју страна, укинуо је по службеној дужности пресуду среског суда у Велесу као ништавну, а тужбу одбацио стога што сматра да кућна службеност, због које се води овај спор, спада у надлежност Окружног суда и да срески суд није могао постати надлежанн за пресуђење истог ни изричним споразумом странака. Горње налажење призивног суда погрешно је стога, што закон о поступку судском у грађанским парницама у прописима §§ 44., 46., 47. и.