Бранич

162

„Б Р А Н И Ч"

је препоручљиво онда, кад судија уме да посматра и ако има посматрачки дар. То је једна од најлепших интелектуалних особина једнога човека, а нарочито судије. То нарочито онда, кад уме критички да посматра, да анализира и закључује. Од мање је вредности, али ипак од велике вредности, посредно искуство. Оно се прибавља најбоље кроз читање научних дела из других научних грана, а нарочито кроз читање тако зване лепе књижевности. Та лепа књижевност, кад је заиста лепа и кад инстиктивно претставља живот, а није ругоба и лаж, одличан је инструменат за познавање људи и живота. Најсрећнија комбинација у духу једнога судије јесте смисао за трезвено и критичко стицање и посредног и непосредног животног искуства, а нарочито кад је све то помагано једном с-штријом интелигенцијом и нагоном за сазнавањем истина о животу и о људима. Бити добар логичар такође је неопходно својство судије, и то не само правни логичар, него и логичар уопште. Јер онај који не познаје општу логику и који не уме да мисли логички уопште, тај свакако неће моћи да оперише ни правном логиком. То не значи да треба само познавати писану логику: „правила мишљења 1 ', него треба да буде духовно изграђен тако, да може логички да мисли и да закључује. Може неко познавати одлично писану логику, па ипак да не буде човек који логички мисли; а може бити човек који никад није прочитао ни једну страну писане логике, па ипак да буде човек који одлично логички мисли. И мисаони елеменат мора бити заступљен код судије. Судија мора бити мисаони човек, а не параграфски занатлија, рутинер. Он мора да продубљује све око себе и у себи, и законе и оне за које су закони, и све што је везано са применом закона и животом, у колико то има везе са његовом функцијом, па и више. Треба да буде духовно изграђен човек, са јасним и одређеним ставом у животу и према животу, према људима и друштву, добру и злу, једна темељна личност, темељне интелигенције и образовања, са јасно и чврсто оцртаном духовном и моралном физиономијом. Његов духовни живот мора бити стално у покрету, управљен на нова и нова сазнања, нова открића и нова продубљавања. Судија мора бити моралан човек. Није довољно да он само познаје моралне прописе своје средине и да се њима повинује, него да у моралу гледа неопходну подлогу личног и друштвеног живота у културном друштву. Морал није измишљотина доконих људи, него једна социјална нужност, тековина људске културе, апсолутна социјална потреба уистини културне средине. То је апсолутни услов за прави социјални живот. Човек без морала није социјалан човек и коректан члан друштвене заједнице, него антисоцијална животиња, терет и баласт друштву. Може ли се замислити да један неморалан човек дели правду, да служи законитости? Закони у огромном своме делу садрже кодификацију морала или етичких принципа — па може ли да примењује те законе онај који негира морал или му се цинички