Бранич

168

„Б Р А Н И Ч'

без вина и ракије и да се свакако морао на другој страни благовремено са потребним количинама робе покрити. Из свега овога излази да тужилац С. Б. није могао да претрпи толико високу штету, колико би она изнела, кад би се њена висина одмеравала једино на основу принципа да штета претставља изгубљену добит, која се израчунава кад се од куповне цене одбија цена којом је роба накнадно добављена. На овај начин суд долази до слободног одмеравања износа који се парницом захтева. У том погледу постоји законски пропис у § 369. Гр. п. п., који гласи: „Ако је утврђено, да којој странци припада накнада штете или интереса, или да она иначе има што тражити, али се спорни износ, који странци у то име припада, не може доказати никако или само са несразмерним тешкоћама, онда може суд, по предлогу или по службеној дужности, тај износ по слободном уверењу одмерити и без обзира на доказ, који је странка понудила". У конкретном случају, заиста не постоји могућност да се висина оштете, с обзиром на околности које је суд навео под 1), 2) и 3), потпуно докаже, јер не постоји могућност да суд тачно израчуна колику је штету тужилац С. Б. ипак претрпео, иако је суд стекао убеђење да је он посао са туженим Ћ. склопио без велике наде да ће до извршења доћи; иако је он, вероватно, бар у највећој количини благовремено успео своје стовариште да снабде потребним количинама вина и ракије. За стицање свог убеђења о висини штете, суд је, дакле, на првом месту узео у обзир вероватност чињеница на основу којих се цело пословање између странака обавило. И у том погледу постоји законски пропис, а то је § 370. Гр. п. п., ст. 2, који гласи: „Извођење доказа, које бива у циљу да се која околност учини вероватном, није везано за посебне пропнсе о доказном поступку". Суд је стога да би околности, назначене под 1), 2) и 3) учинио вероватним, поступио не по посебним прописима о доказном поступку, већ је ишао путем свог слободног убеђења. Тако је на пр. ради стицања свог убеђења саслушао странке, али то саслушање није било везано за прописе и форме, већ је било ииформативне природе, у циљу да суд, оцењујући слободно оно што су парничари пред њим рекли, стекне и субјективно уверење о висини штете коју је тужилац С. Б. претрпео. Најзад суд своје гледиште заснива и на § 368. Гр. п. п., који гласи: „Уколико није овим законом што друго наређено, има суд, обазирући се брижљиво на резултат целокупне расправе и изведених доказа, по слободном уверењу оценити: да ли се који чињенични навод има сматрати истинитим или не". У питању је, дакле, принцип слободне оцене доказа, и суд, стичући уверење да чињенични навод како је тужилац С. неизвршењем уговора од стране туженог Ћ. претрпео штету од 207.417.— дин. није истиниг, није урадио ништа друго већ је своје убеђење стекао на основу принципа слободне оцене доказа, онако како је то у § 368. Гр. п. п. и предвиђено. На основу свега наведеног, суд је по службеној дужности одмерио висину штете коју је тужилац С. Б. претрпео тиме што тужени Ћ. уговор није испунио, на укупно динара 30.000.— .Према томе, на основу убеђења које је суд стекао, а узимајући у обзир све напред цитиране законске прописе, суд је нашао да тужени Ћ. има да плати тужиоцу, у случају положене заклетве свега 40.000,— динара, и то 10.000.— динара на име* повраћаја примљене капаре и 30.000.— динара на име проузроковане штете, а у случају неположене заклетве, свега 20.000.— динара, тј. удвостручену капару, коју је и раније, а и на данашњем рочишту понудио тужиоцу. Што се тиче трошкова ове парнице, суд налази да је тужени Ћ одговоран тужиоцу за накнаду трошкова који одговарају висини досуђене главнице, и то само у случају положене заклетве, док у случају неположене заклетве, тужени Ћ. неће бити дужан ма шта да надокнађује тужиоцу на име трошкова, јер је писмом туженог од 10 новембра 1933 г. доказано да је он благовремено понудио тужиоцу повраћај удвостручене капаре Напротив, у том ће случају тужилац њему имати да накнади парнични трошак, Јер се у том случају он — тужилац има сматрати као проузроковач ове парнице.