Бранич

170

„Б Р А Н И Ч 1

Капара, ако је заиста износ на који се странке погоде „за знак тврђег уговора и за сигурност извршења", у ствари је пенална клаузула. Пропадањем тога износа кажњава се странка која је капару дала, па услед њеног поступка, уговор није извршен. Ако пак уговор није извршен грешком странке која је капару примила, овај је има удвојити и ништа више. По којој логици и правици у овој другој хипотези једна уговорна странка има веће право од друге и да ли се то може правдати на ма какав начин? Ми мислимо да не може. У спорном случају избрани суд је утврдио да нема могућности да крива страна уговор испуни, па је није ни пресудом натерао да уговор изврши. Али је зато на основу § 550. гр. зак. стао на гледиште да невиној -— тужилачкој страни припада накнада штете због неизвршења уговора. Према чињеничном стању утврђеном у спору а сходно § 550. гр. зак. то судско гледиште сматрамо тачним. Истина, тужени је у спору истакао да су се уговорачи споразумели да у случаЈу неизвршења уговора као санкција остаје само или пропадањс капаре у корист невине стране ако је ова капару примила, или удвајање исте капаре од криве стране ако је она та која је капару примила. То питање суд расправља заклетвом јер нема других доказа, па на основу свих осталих околности досуђује тужиоцу заклетву на околност да међу странкама није било оваквог споразума. Ако се тужилачка страна на ту околност закуне онда стиче право на накнаду штете услед неизвршења уговора, пошто је суд, по нашем мишљењу сасвим правилно, нашао, да не стоји приговор тужене стране о постојању више силе која ју је спречила да уговор изврши ван њене моћи и воље да уговор изврши. Суд је водио рачуна да крива страна не страда више од онога што је својим поступком заслужила, па је сходно § 369. гр. п. п. умерио тужбено тражење за накнаду штете, када је иначе нашао, да је она у основи своје право на исту утврдила. У овоме делу пресуде избрани суд се је послужио методом редовних судова у вези гр. п. п. који показује да суђење код овог суда не уступа никако суђењу код редовног суда. Сасвим правилно, суд је примену § 369. гр. п. п. допунио овлашћењима и применом §§ 370. и 368. истог пост., па је поновио старо правило по коме пресуде не треба да служе као сретство за неправедно обогаћење невине стране на терет криве. Јер, ни крива страна не треба неограничено и несразмерно својој кривици да испашта. Складном и правилном применом односних законских прописа у вези са утврђеним чињеничним стањем, пресуда избраног суда преставља и садржи и са ове тачке гледишта све квалитете једне добре пресуде. Др. Вицан О. Благојевић, адвокат. Министар правде сходно чл. 32. зак. о суд. ред. судова наређује извиђање дисциплинских кривица судија, а списе о извршеним извиђајима, који су њему непосредно поднесени има у року од 14 дана упутити вишем односно Врховном држ. тужиоцу. Овај се рок не сматра преклузивним, те ако Министар у том року не упути државном тужиоцу на даљи рад, он то може учинити и након истека рока. Апелациони суд у Новом Саду решењем својим бр. Су 1764/1938. од 22. септембра 3938. год. као дисциплински суд обуставио је дисциплинску истрагу а са доле наведених разлога. По члану 23. Закона о судијама редовних судова Министар правде наређује извиђање дисциплинских кривица судија, а списе о извршеним извиђајима, који су њему непосредно поднесени, има у року од 14 дана упутити вишем државном тужиоцу односно врховном тужиоцу на даљи рад. Овај се законски рок има сматрати преклузивним у смислу § 88. к. п. И ако у одељку III. чл. 32. зак. о судијама редовних судова није одређена санкција, наиме какве последице настају, ако Министар у том року не упути вишем државном тужиоцу спис на_ даљи рад, мора се ипак закључити, да се радња не може више извести, јер се законски рокови не могу продуживати. Другачије тумачење овог законског прописа довело би судије у несигуран положај, јер би се против њих могао отегнути дисциплински по-